Izvor: Blic, 24.Maj.2010, 01:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Meša i Ljosa
Književni simpozijumi i okrugli stolovi obično su sumorni skupovi. Na simpozijumu posvećenom stogodišnjici rođenja Meše Selimovića, pisca čiji je roman „Derviš i smrt“ proglašen za srpski roman stoleća, nisam bio, jer u SANU se ne ulazi lako, osim po pozivu. Pratio sam iscrpne novinske izveštaje i radove koji su objavili nedeljnici i kulturni dodaci.
Nešto je verovatno preostalo, ali ovo što je objavljeno, osim dva-tri rada (ponajpre neobičan ogled Vladimira Pištala), >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ostalo je na razini seminarskih radova, divljenja Mešinoj mudrosti (i gospodskom ćutanju), disidentskoj biografiji (izmišljotina, Selimović je dvadesetak godina nakon rata bio na najistaknutijim političkim i kulturnim funkcijama, videti Jugoslovenski književni leksikon, str. 732-3, Matica srpska, 1984).
Neki svojevremeno aktivni književni kritičari tek sada su primetili da između dva izvrsna romana „Derviš i smrt" i „Tvrđava", i prethodnog, osrednjeg i gotovo neprimetnog opusa, postoje snažne poetičke i metafizičke veze. Neobavezno preterivanje. Pa ipak, kao vrhunski gaf, u tekstu inače priznatog profesora i uvaženog kritičara A. Jerkova pojavila se tvrdnja da je Selimović bolji pisac od Ljose. Otkud poređenje pisca iz dalekog Perua sa našim domaćim klasikom? Mario Vargas Ljosa je mlađi 26 godina i kad je objavio sjajan roman „Razgovor u katedrali" 1969, ubrzo preveden na gotovo sve važnije jezike, pa čak i kod nas (BIGZ), Meša je na našem prostoru jedva bio primećen. Pošto je simpozijum bio pod krovom vrhunske ustanove koja neguje mit o pogubnom globalizmu i nepravdama prema „nebeskom narodu", kritičaru se podsvesno omaklo da zadovolji uši „besmrtnika". Nema drugog objašnjenja.
