Izvor: Danas, 04.Dec.2015, 22:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Menjajmo prošlost 2
Uvek kada čujem floskulu o “iskonskoj” patrijarhalnosti “našeg naroda" – a često se može čuti – pred očima mi zalebdi sledeći romantični prizor, dostojan pomena u emisiji “Kod dva bela goluba”: Nikolica Krstić udarnički (odostraga) guzi suprugu Josifa Pančića mlađahnu, razdraganu, naslonjenu na prozor, dok pronalazač omorike, na dva-tri koraka od ljubavnika, nešto čeprka po bašti na polzu otačestva, jakako.
Nemojte trčati pred rudu, ne trljajte ruke, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << ne udarajte se šapicama u grudi, u daljem tekstu neće biti erotskih pikanterija, a i ovu sam pomenuo isključivo iz naučnih pobuda. Idemo na stvar. Dilberi koji behu nameračili da Srbima naprave “narodnu državu”, bolju od Palatonove, vaktile su pustili u opticaj seriju novokomponovanih mitova o “našem narodu” kao narodu patrijarhalnom, junačkom, pravednom, gostoljubivom, slobodoljubuvom, najstarijem, najmlađem i pročaja. Ondašnji Srbi su nacionalromantičarsku patku masovno prihvatili – ko da odoli tolikim vrlinama – i patku nastavili da s kolena na koleno prenose potomstvu. Nevolja je, međutim, što naroda s takvim osobinama na ovom svetu nikada nije bilo niti će ga biti. Ovaj ili onaj Srbin, pa čak i podosta Srba, mogu, fakat, uz pomoć ličnih napora postati visokomoralni, hrabri, pošteni… – puni vrlina, da ne dužim – ali te vrline nisu nasledne, a još ih je manje moguće zaveštati otačastvu.
Smatralo se, međutim, i nastavilo da se smatra da – kad smo već urođeno i po prirodi patrijarhalni, slobodouljibivi, pošteni, bla, bla, bla – nema nikakve potrebe da se tu nešto dalje radi na podsticanju vrlinskog života. Dovoljno je, je li, biti Srbin. I biti “narodnom državom” zaštićen od pogubnih uticaja “zapada”.
I tu se pojavio problem. Seoska patrijarhalna zadruga – ideal i obrazac “narodne države” – u ono se vreme već počela raspadati i na seoskom nivou, što rodoljubima nije smetalo da je vaspostave na državnom. Od tada naovamo, u Srbiji uvek stoluje neki strogi ali pravedni “oco” koji “o svemu razgovara sa članovima zadruge, ali odluke donosi sam”. Zvuči poznato, a?
Da li je u pitanju bila strategijska greška ondašnjih elita? Čisto sumnjam! Pre bih rekao da se tu radi o pokvarenjačkoj taktici i da je ideja izolovane “narodne države” – koja uvažava naše “posebnosti” – u stvari bila da se zatucanost i pokvarenjaštvo zaštite od pogubnih uticaja zapadnjačkih institucija – pravne države, građanskih sloboda i kontrole vlasti. Jer, pazite! Ima li išta lakše nego vladati narodom čvrsto ubeđenim da je najbolji na svetu, da ga u svetlu budućnost vodi najpatriotskija elita, ali da ta budućnost svaki put biva sve gora, zbog toga što mu “truli zapad” zavidi na vrlinama i mrsi mu konce. Mislite o tome do ponedeljka.
