Izvor: Politika, 10.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Memoari madam Ponte
Knjiga Karle del Ponte o (neuspešnom) „lovu” na Mladića i Karadžića mogla bi u knjižarama (ukoliko srpske vlasti ne zaustave njeno objavljivanje) da se reklamira kao rukopis na čije stvaranje je utrošeno verovatno najviše para ikada.
Ništa ne bi slagali. Autorka je, naime, nekoliko godina crpla inspiraciju na sudu koji je potrošio više od milijardu dolara a da čak nije izrekao presudu „balkanskom kasapinu”, kako su zapadni mediji „tepali” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Slobodanu Miloševiću. Za te pare Haški tribunal nije dobio ni drugu dvojicu iz trojke glavnooptuženih – Mladića i Karadžića. Za te pare, moglo bi se reći, do sada su dobili samo završen rukopis glavne tužiteljke.
U beleškama o piscu možda bi trebalo podsetiti da je to tužilac koji je krivicu „najvećeg zločinca na Balkanu” dokazivao izvodeći čak 350 svedoka od kojih je makar njih 250 na sudu priznalo da optuženog vidi prvi put a da to nije na televiziji. Nije ni čudo da se tako završilo. Optuženi više nije izdržao. Možda i na njenu sreću.
Nije Karla del Ponte, međutim, prva koja je pisala svoje haške memoare. Pre nje uradila je to i njena portparolka Florans Artman. Iz njene knjige, na primer, saznali smo da je Karla del Ponte preko tadašnjih zvaničnika Republike Srpske poručivala Karadžiću da se ni lud ne predaje Amerikancima, jer će ga oni ubiti. Ako hoće da se preda, dojavljivala mu je glavna tužiteljka, bolje da se da u ruke Švajcarcima.
Portparolka haške tužiteljke u knjizi je obelodanila da su glavna tužiteljka, njen zamenik Džefri Najs i ona, u svađi. Artmanova je optužila Najsa da radi za britansku tajnu službu i da Britanci preko njega utiču na sud, a on je optužio Artmanovu da u javnost iznosi sadržaj poverljivih dokumenata u koje, po svim pravilima, nije smela da ima uvid. Osim ako joj nije dala šefovica, jer je malo verovatno da je tajne saznavala čitajući krišom preko ramena tužiteljke.
Dakle, i iz ovoga se već može naslutiti čega sve ima u tužiteljkinim memoarima. Možda, zaista, bude i nečeg epohalnog, kako se nada deo ovdašnje „nevladine” javnosti, što bi otkrilo tajnu haških begunaca. Mada je malo verovatno da to tužiteljka ne bi iskoristila za spasavanje svoje reputacije na zapadu gde je bije glas „malog” pravnog stručnjaka sa velikim političkim ambicijama.
Možda, doduše, saznamo i nešto novo o tome kako naši političari pregovaraju iza zatvorenih vrata. Ali od vremena od kada je u „skrivenoj kameri” jedan bivši ambasador pričao da je Velja Ilić pokušavao svim sredstvima, mislim baš svim, da „pripitomi” Madlen Olbrajt i spreči bombardovanje, teško da ima nečeg epohalno novog. Mada bi, priznajem, bilo spektakularno da se otkrije da je Rasim Ljajić tražio od Ban Ki Muna da zabrani knjigu da se ne bi saznalo kako je ono jednom, kada smo se najmanje nadali, dobijena pozitivna ocena saradnje sa Haškim tribunalom.
Ali, ima jedna novina koju mogu doneti „vruća” sećanja glavne tužiteljke. Posle ove knjige moglo bi biti jako teško naći u Srbiji nekoga ko je spreman da postane lik iz memoara. A gde je tek Mladić!
Dragana Matović
[objavljeno: 10/03/2008]
