Izvor: Večernje novosti, 25.Dec.2012, 23:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Meljak: Ređaju petice uprkos siromaštvu

SEDIMO u dnevnoj sobi. Bogoljub iznese rakiju.- Može, ali, samo po jedna - kaže fotoreporter, a oči mu se natapaju.„Smederevac“ greje.Đina naspe, pa sedne pored supruga Bogoljuba. Dok on priča, ona pogled sa njega ne skida. Zaljubljena. A u braku su od 1992.U Meljaku, malom naselju na obodu Beograda. Na vrhu jedne kaljave, neasfaltirane ulice, u jednoj trošnoj, nikada dovršenoj kući podstanarski život vodi četvoročlana porodica Mihajlović.MATEMATIKA PRE SPORTA - DOĐU kući iz škole, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << a Maja onda tera Ivana da u dvorištu šutiraju penale - kaže otac.- Njega ne zanima sport, pa je ucenjuje: „Može, ali prvo da vežbamo matematiku. I pristaje ona, ali posle sve govori: „Šta će meni matematika, pa ja ću biti doktor“.Supružnici Bogoljub (45) i Đina (40) i njihovo dvoje dece Ivan (18) i Maja (15) žive samo od socijalne pomoći. I ništa to nije neobično, jer puna je Srbija takvih priča, da deca Mihajlovića nisu đaci generacije i nosioci Vukovih diploma. Da ova porodica nije izbegla sa Kosova 1999. godine, da danas ne iznajmljuju malu trošnu kuću za 75 evra, plaćaju režije 30, a da kraj sa krajem njih četvoro svakog meseca godinama unazad krpe sa 20.000 dinara pomoći. Da se Bogoljub pre tri godine nije razboleo od raka pluća. Da njegov lek ne košta 210 evra svakog meseca.- Nije me briga za bolest, ali da mi je da dočekam da čestitam deci kada budu bili svršeni studenti, akademski građani Beograda - kaže Bogoljub.Ivan je osnovnu školu u Vraniću završio kao - najbolji od svih. Dobio je diplomu đaka generacije. Sledeće godine završiće četvrtu godinu gimanzije, sa velikim šansama da uspeh najboljeg ponovi. A sestra u korak prati brata. Kao da se nadmeću uspesima u školi. Na kraju osnovne škole dobila je Vukovu diplomu. Biće lekar jednog dana.VREME SIROMAŠTVA I STIDA MI imamo svest o tome da nismo krivi za svoju sudbinu, pa ne možemo da se stidimo ni svoga života, niti da priznamo da nam je pomoć potrebna, kažu Bogoljub i Đina. - Ali deca ne žele da ih drugovi prepoznaju po tome. Ovo nije vreme u kome je za poštovanje dovoljno biti pametan, dobar i pošten... Mladi su i ponosni. Zato danas nisu ovde sa nama.- Ceo život smo njihova majka Đina i ja posvetili da ih naučimo da u materijalnom nije sreća, da se novcem ona ne kupuje. Kao ni prijatelji, ni ljubav - ponosno kaže otac Bogoljub.Preseče ga bol u grudim. Bori se da dođe do vazduha. On otpije malo vode pa nastavi.- Nikada im nismo postavljali uslove ni da moraju da budu najbolji učenici, već samo da budu dobri učenici i da školu moraju završiti.Brat i sestra svako jutro pre zore ustanu. Dogegaju se do stanice, onda na „Lastu“ do grada. Odatle još nekoliko prevoza promene do škole. Često bez novca za prevoz, bez dinara za užinu. U probušenim cipelama gacaju kroz sneg ili po kiši. A onda u mokrim čarapama u školskoj klupi odsede po šest časova.Kada smo bili u poseti porodici Mihajlović i jedno i drugo su bili u školi.- I bolje. Posramili bi se da čuju da se priča o njima kao o socijalnom slučaju - kaže majka. - O tome nikada ne žele da pričaju. Nekada dođu kući pokunjeni. Ne progovaraju, ali iz te tišine ja čujem vrisak. Vrisak za boljim, normalnim životom.

Nastavak na Večernje novosti...