Izvor: Glas javnosti, 14.Jul.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mekejn otkriva dil Karadžića i Holbruka!
BEOGRAD - Novosadski Građanski list je poslednji u nizu domaćih pisanih medija koji je nedavno „podgrejao“ dobro znanu priču o postojanju dogovora koji je Radovan Karadžić navodno sklopio sa administracijom Bila Klintona, odnosno sa njegovim saradnicima Ričardom Holbrukom i Medlin Olbrajt, a koji mu omogućava ličnu bezbednost i neisporučivanje Haškom tribunalu. Karadžić je u zamenu za američko obećanje navodno prvi dostavio Tribunalu dokument o 700 stranica protiv Slobodana Miloševića. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << List navodi da Pentagon i američka vojno-obaveštajna služba DIA (Defense Intelligence Agency) poseduju dokaze o tome. Upravo je ovaj dogovor jedan od ključnih aduta Džona Mekejna, republikanskog predsedničkog kandidata. On namerava da u samom finišu predizborne kampanje u novembru ove godine obelodani dogovor „ demokrata“ s Karadžićem i iskoristi to protiv Baraka Obame u borbi za predsedničko mesto.
Tragom ovog napisa razgovarali smo sa Vladom Nadaždinom, šefom kabineta nekadašnjeg ministra spoljnih poslova SRJ Milana Milutinovića i člana delegacije SRJ u Dejtonu.
Već nekoliko puta ste za naš list govorili o postojanju ovog sporazuma.
- Istina je da takav sporazum postojao, ali ne znam gde je jer su mnoga poverljiva dokumenta nestala, baš kao i Dejtonski sporazum. On je sadržao četiri-pet tačaka, a najbitnija je da Haški tribunal garantuje da nije nadležan za Karadžića. Pored toga, Karadžić je trebalo da se povuče iz javnog i političkog života. Posle su se u bosanskoj štampi pojavile neke verzije tog sporazuma koji su, po meni, čisti falsifikati jer to se vidi po Karadžićevom potpisu na njima.
Da li ste upoznati s tim kada je došlo do tog sporazuma?
- Pre Dejtona. Da je došlo do njega posle Dejtona, Karadžić bi bio tamo, kao što je prvobitno bilo predviđeno. Sporazum je nastao u fazi priprema Dejtonskog sporazuma, znači pre novembra 1995. godine. Teško je precizirati kada je do njega tačno došlo jer je Holbruk tada više-manje boravio u avionu i često je svraćao na ove prostore. O tom dogovoru se znalo u tadašnjem rukovodstvu Srbije, tako da su se umesto njega u Dejtonu pojavila delegacija bosanskih Srba, na čijem čelu su bili Momčilo Krajišnik, Aleksa Buha, tadašnji ministar spoljnih poslova i pokojni Nikola Koljević, tadašnji potpredsednik Republike Srpske.
PAKET ZA EŠDAUNA!
Naš sagovornik inače lično poznaje Radovana Karadžića.
- Ostavio je na mene utisak jednog intelektualca, nimalo šovinistički nacionalno ostrašćenog. Kad uzmete njegov poslednji govor u Skupštini Bosne i Hercegovine, on nikako ne može da se oceni kao šovinistički. On se zalagao za očuvanje Bosne i Hercegovine kao jedinstvene zemlje u sastavu, kako je on govorio, redefinisane Jugoslavije. Kao da su ljudi kratke pameti pa zaboravljaju šta je govorio. Naravno, i on je sigurno pravio greške, ali apriori ga već proglasiti za ratnog zločinca je suvišno - kaže Nadaždin.
Svoje mišljenje Nadaždin nije oformio samo na osnovu susreta Karadžića sa Slobodanom Miloševićem, kojima je prisustvovao, već ga potkrepljuje na osnovu čitanja Karadžićevih knjiga „Ratne prepiske“ i „ Ratne naredbe“. Kaže da je izuzetno zanimljivo videti s kim se sve dopisivao u tom periodu, između ostalog, i sa visokim predstavnikom Pedijem Ešdaunom koji je kao parlamentarac u britanskom Donjem domu bio maltene zadužen za lobiranje za „srpsku stvar“.
- U jednom pismu Ešdaun piše Karadžiću: „Dobio sam paket. Hvala! „. Ne treba biti maštovit, pa otkriti da li je u pitanju bio zaista paket ili ček - komentariše Nadaždin.
Ukoliko su Amerikanci zaista garantovali Karadžiću da Haški sud neće biti nadležan za njega, koji je onda razlog da zahtevaju od Srbije da ga isporuče Tribunalu.
- Oni to uzgred spominju, a to koriste uvek kada Srbiju treba da ucenjuju. Kada je novi tužilac Haškog tribunala Norman Farel bio u Beogradu, on je imenovao samo Ratka Mladića, a Karadžića i Gorana Hadžića je spomenuo zajedno.
Prema vašem mišljenju, kada bi Radovan Karadžić mogao da se nađe pred haškim „licem pravde“?
- Pitanje je da li je Karadžić uopšte živ. Ukoliko jeste, ja se nadam da se nikad ni on, ni general Mladić neće naći pred tim sudom koji nije pravda. Haški sud je nelegalan i nelegitiman jer je on očigledno ustanovljen samo zbog Srba. Dovoljno je samo pogledati broj Srba koji su tamo i koliko ih je ubijeno. Imate primer Jovice Stanišića koji je na jedvite jade i uz velike muke doveden ovde radi lečenja i pitanje je da li će se ikad vratiti. Slika koju, nažalost, pojedini ovdašnji mediji šalju u svet je takva da oni zapravo rade na reviziji istorije.
Šta se desilo sa originalom Dejtonskog sporazuma?
- Nemam ideju, niti se bavim time jer za to pitanje postoje nadležne institucije. Da je on bio u Saveznom ministarstvu za inostrane poslove potvrđuje i knjiga „Dokumenti: Dejton-Pariz“, čiji su autori dr Vladimir Lukić i dr Vitomir Popović, koja je objavljena u Banjaluci na Pravnom fakultetu. U predgovoru ove knjige autori se zahvaljuju navedenom ministarstvu što im je omogućeno da steknu uvid u jedan od primeraka Dejtonskog sporazuma. Oni su ga koristili i objavili knjigu početkom 1996. godine. Postojala su četiri primerka - na engleskom, francuskom, srpskom i hrvatskom jeziku. U samoj preambuli Dejtonskog sporazuma SRJ se navodi kao zemlja garant, pa je njenom rukovodstvu dat primerak. Postojao je i primerak u Banjaluci za rukovodstvo i pravnike Republike Srpske, jedan koji je imao Stejt department i još jedan koji sam pokazao na televiziji. Posle parafiranja u Dejtonu i potpisivanja u Parizu, iskorišćena je prilika da se utvrdi da li su postojale nesaglasnosti između srpske verzije, koju su prevodili Amerikanci, i engleske verzije. Već tada su Amerikanci pokušavali da pomeraju granične linije na štetu srpskog naroda.
Da li su Srbi mogli da dobiju mnogo više Dejtonskim sporazumom?
- Taj rat nam je bio nametnut. Kao što je rekao predsednik Milošević, mi smo morali da pomognemo bosanske Srbe. Sad isplivava sva pomoć koja je stizala i Hrvatima i muslimanima sa raznih strana. Srbi su bili za to da što pre dođe do obustave građansko-verskog rata u BiH. Mislim da je predsednik Milošević, pošto je želeo da što pre dođe do mira, mogao u tom momentu malo da „ uceni“ Klintona jer ne treba zaboraviti da se u jeku Dejtonskog sporazuma dogodio proces na Bliskom istoku, a svaka američka administracija, pa i ova sadašnja priželjkuje da se što pre okonča situacija na Bliskom istoku. Klinton je bio pred reizborom i u tom momentu je potpuno ogoljen stajao na „ledini“ Bele kuće, pa je Dejton bio jedini za šta je mogao da se uhvati tada. Kako je govorio, rat u Bosni bio je „najveća klanica posle Drugog svetskog rata“, zaboravljajući da je i on doprineo razbijanju tadašnje Jugoslavije, zajedno sa Nemačkom i da je pomagao sececionističke snage. Danas je u toku je tihi proces fašizacije SAD i postoji velika opasnost za demokratske procese u Evropi i Americi.
