Izvor: Politika, 25.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Meka prinuda i velika obećanja
Seljaci će dobiti nove puteve, telefone i kredite, samo da ostanu tamo gde su i ne krenu u osvajanje gradova, kao francuska sirotinja u vreme Revolucije; oni u gradovima uskoro će moći da se šetaju diljem Evrope, uz ublaženi vizni režim; penzioneri će dobiti dve rate zaostalog duga; dinar je toliko čvrst da nas već hvata panika da će ugroziti evro; ljudska prava biće toliko poštovana, bar onoliko koliko je Haški tribunal ispunio Šešeljeve zahteve posle nekoliko nedelja gladovanja; >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svi će uskoro imati posao; mladi će se pitati o svemu, a studentima će biti smanjena školarina... Uostalom, imamo novi Ustav i sve što se obećava biće zagarantovano.
Da li vas ova i druga predizborna obećanja domaćih stranaka podsećaju na nešto?
Sve nam se čini da se nama ovde nešto "veliko" sprema! Pomalo se već plašimo od tolikih obećanja, kao da je na pomolu nova utopija, ili na grčkom: "Zemlja koja nigde ne postoji". Još niko od učesnika predizborne utakmice nije rekao biračima ono što bi oni možda najviše hteli da čuju: "Aman, ljudi mi smo u teškoj situaciji, strpite se još malo, ako treba svi ćemo jesti po jedno jaje dnevno i malo maslaca, kao što je za vreme Drugog svetskog rata činila pokojna kraljica majka zajedno sa svim svojim podanicima."
Posle toliko nepravdi, muka i gladovanja, verujemo da su naši birači vrlo pokorni i razumni, da bi im jedno takvo iskreno obraćanje više prijalo ušima, nego prazna obećanja.
Dok seljaci i dalje sumnjičavo vrte glavom, samo što to televizijske kamere ne beleže, oni obrazovaniji već pomišljaju da se nikada nećemo osloboditi starih zabluda i da je na pomolu nova, ovog puta balkanska, utopija. Velika obećanja, udružena s malo prinude, uvek su davala dobre rezultate, naročito ako je ono prvo manje uverljivo. Jeste paradoksalno, ali ne tako davni primeri iz prošlog veka potvrđuju nam da u siromašnim zemljama ništa tako lepo ne uspeva kao – utopija. Ljudi, jednostavno, počinju da veruju, iako su svi racionalni razlozi protiv, jer tako lakše savlađuju svoje nezadovoljstvo i bezizlaz u kojem su se našli. Inače, teško bi se drugačije mogao objasniti sovjetski utopijski eksperiment – milioni ljudi su gladovali u ime obećanja jednog nesvršenog studenta bogoslovije u bolje sutra koje samo što nije došlo.
Naša nazovi utopija manjih je razmera i obećanja su umerenija, ali su dovoljno nerealna da se običan građanin pita da li su to oni isti ljudi s kojima je dvehiljadite obarao Miloševićev režim? Svi ćute, iako je retko ko zadovoljan, što dovoljno govori ili da je biračko telo besno ili apatično.
Neki već zaista jedu korenje, ali ne zato da bi prkosili Evropi, već zato što se srpska trpeza odavno ispostila; ne znaju šta je to utopija, ali znaju da žive na Balkanu na kome se već odavno ne dešava ništa lepo. Za utopijska ostrva sreće nisu ni čuli, ali ih je život na balkanskim prostorima naučio da i kad nekom veruju to čine s rezervom. Nema više ni one nekadašnje euforije pred izbore, ni stranačke kampanje nisu tako glasne kao nekada, svi su se umirili i kao da čekaju da se ovde dogodi čudo. Možda ni sami ne veruju u ono što pričaju. U tome sa sastoji balkanska utopija – gotovo svi učesnici predizborne kampanje koriste izraze koji više obećavaju no što stvarnost izražavaju.
Nekadašnji utopisti, od Platona, Kampanele i Tomasa Mora, i na kraju dobrim delom Marksa, zajedno sa onima koji su njihove ideje pokušali ili pretvarali u stvarnost, verovali su da je moguće i ono što je nemoguće. A za nemoguće zaista se čine čuda, koja najčešće poprimaju oblik zločina.
Balkanska utopija daleko je od svega toga; ona je, kao što smo rekli, jedan oblik mešavine meke prinude i velikih obećanja. U tome se sastoji i njena opasnost, jer se odmah ne prepoznaje. Neki od naših političkih lidera kao da su dobri Brozovi učenici, koji je dobro znao šta narod voli. Zato su otpor režimu pružali samo pojedinci, a ne ceo narod, kao što se to dogodilo u ostalim socijalističkim zemljama u sklopu Istočnog bloka, s mnogo "tvrđim" oblicima samovlašća. Paradoksalno, to im je pomoglo da mnogo brže raskrste sa svim ostacima prošlosti, dok smo mi više od deceniju tapkali u mestu i na kraju završili kao jedna od poslednjih zemalja koja čeka svoje mesto u Evropi.
Milka Lučić
[objavljeno: 25.12.2006.]
