Izvor: Politika, 19.Avg.2012, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mehanizmi loše vlasti
Sa kojim adutima čekamo jesen, iz kog ćupa će premijer i njegov finansijski čarobnjak Dinkić vaditi groševe za čupanje srpske sirotinje iz socijalnog mulja? Nikakav Aladin tu neće pomoći
Kao i uvek u svojoj istoriji, Srbija se upustila u okršaj sa lopovlukom. Kao i uvek, vlast tvrdi da će ići do kraja, i da zaštićenih medveda neće biti.
Ali, kad god vladari iz bilo kog režima (ružna reč, ali gore nisu dopuštene) krenu da jure trudbenike koji su pojeli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << živu supstancu društva, neizbežno se stigne do vrha. I naravno da se tu, pri zatvaranju kruga, obavezno stane. Tako je uvek bilo, to je neporecivo pravilo koje omogućuje oligarhijama i klikama da prežive sve svoje izlive nadmene besprizornosti.
Dačićeva vlada tek je zakoračila u četvrtu sedmicu mandata. Uoči sedanja na izvršni presto, prvi ministar reče kako će raditi isključivo za narod, a hapsiti u ime naroda. Niko neće čekati onih sto dana da pravi prve bilanse koalicije koja nosi patinu devedesetih. Ne postoji nijedan razlog za takvo strpljenje. Ta grupacija pretenduje na politiku koja je negacija Šešeljeve i Miloševićeve istorije propadanja. Kako će to dokazati? Šta će nam uopšte sto dana da vidimo kako nam je danas!
Novu vlast sa teškim krstom prošlosti i rodoslovom od koga hvata zebnja, nije sačekala dobra godina. Suša, pokolj stoke, agonija privrede i poljoprivrede, sunovrat dinara, pad zaposlenosti. Prazna državna kasa, strah penzionerske armije da će jednoga dana dobiti prazne čekove, uprkos zakletvama gospodina Krkobabića. Ali, niko nije večan, niti se može kusati iz čorbaluka u kome ničega nema.
Guverner je lako pao pred novom invazijom partijske države, pa se docnije pokazalo da je i on imao svoje prikrivene slabosti i izvan zanata. A one mora da su bile od vajde partijskom režimu koji je pao, skinuo pantalone, te se pokazuje u gaćama. (Đilas)
Velika afera sa Agrobankom ukazuje na bezočne mehanizme razbojništva u kome učestvuje država. Ovde se oligarhija krije iza krađe kao legitimne politike, a policija je dužna da pohvata upletene i zamršene konce, a pre svega i pre svih, kuma koji stoji (ili zaseda) na vrhu piramide. Nije mogao Lale Sekulić sam da odnese 300 miliona evra.
U traganju za kumom, Dačić je malo zastao. On je šef policije, kao premijer šef je šefu policije. Ima mnogo više moći nego što je imao u prošloj vladi, mnogo je više prilika u kojima može da se slika i daje izjave.
Pored populističke poze i obećanja da će hapsiti sve koje valja uhapsiti, pa i one pre njega, pa i one do sebe, premijer se mogao videti u Londonu kako se raduje. U Guči kako kiti muziku, na nekom slavlju gde je pevao „Miljacku”. I kako prima olimpijske pobednike, i kako obećava stan Milici Mandić. Smirivao je obračun dvojice ministara koji su se iznova zakrvili oko nadležnosti nad nesrećnim srpskim koridorima.
Izgleda, međutim, da vladi nedostaje bilo kakav program koji bi, ako već nema mnogo nade, bar nešto pojasnio. Sa kojim adutima čekamo jesen, iz kog ćupa će premijer i njegov finansijski čarobnjak Dinkić vaditi groševe za čupanje srpske sirotinje iz socijalnog mulja u koji propada sve više naroda? Nikakav Aladin tu neće pomoći. Dinkić kaže da moramo prodavati i pozajmljivati. Dobro, prodamo pa nemamo više šta, pozajmimo, potrošimo, ne vraćamo. Neće nam više davati. Bez ulaganja u nova radna mesta, to je kraj!
Pola nove vlade bilo je i u staroj, Dačićev kabinet nosi na svojim nesavršenim plećima hipoteku Cvetkovićeve premijerske beskrvnosti. Kao ministar policije kod Tadića, Dačić je morao da poznaje puteve razaranja društvene supstance, da upozna filozofiju kabinetske „prosvećene” diktature, u kojoj je Boris Tadić bio maneken sopstvene iluzije o nepobedivosti.
Birači u maju nisu birali ni manje ni veće zlo. Niti su kažnjavali niti nagrađivali. Apstinencija je bila samo poruka kako „izborno telo” svojim kolektivnim umom ipak zna da od njega ništa ne zavisi. Ma kako glasali, ništa se neće promeniti. Ma koga izabrali, grupa koja se okupi oko vlasti izabraće sebe.
Nova vlast, kao i ona koja je pala, želi da oko sebe stvara mitove: o podršci velikih sila, masona ili rotarijanaca, o uticaju moćnih bogataša (tajkuna), o snazi sive zone koja se nalazi izvan svake demokratske procedure. O mračnim centrima nekontrolisane moći koji čuvaju kralja.
Takvi su mitovi uništili Tadića i neznalačku no ambicioznu, alavu grupu njegovih šaptača, i kabinet koji je stvarao njegov kult, i jedinstvo stranačkog vrha koje se raspada od prosečnosti.
Više nego siromašan bilans Cvetkovićevog kabineta ne daje Dačiću nikakvu prednost. Čak ni ono prazno udvaranje narodu ne može mu pomoći. Tu nema prednosti ni pred patetičnim aberom da se vicepremijer i ministar vojni Aleksandar Vučić navodno onesvestio od preteranog posla. Potpredsednik vlade i ministar odbrane ne trče maraton, nego misle, traže dobre saradnike i organizuju. Od toga se ne pada u nesvest. Ali od gladi da.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 20.08.2012.
