Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mehanizam vlasti
„Tvrđava”, prema romanu Meše Selimovića, dramatizacija i režija Nebojša Bradić, produkcija Kruševačko pozorište i Beogradsko dramsko pozorište
Dramatizacijom Selimovićevog romana „Tvrđava” Nebojša Bradić je ukinuo monološko-epsku formu romana, odlučujući da neposrednije predstavi niz likova i njihovih sukoba, koji se koncentrišu oko Ramizovog političkog zatočeništva. Time se isključio aspekat hroničarskog realizma romana, sa jedne strane, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dok se, sa druge, dobilo na dramatičnosti, odnosno scenskoj uverljivosti njegovog predstavljanja. U epicentar predstave je postavljen problem političke zavere, paranoje i straha vlasti od drugačijeg mišljenja, ali i problematika mehanizama za održavanje vlasti.
Predstava je savremena, stilizovana, rediteljski precizna i konzistentna. Izgled scene je elegantan, skoro sasvim ogoljen, što podstiče simboličku konotaciju radnje (scenograf Nurlah Tunker). U dubini i sa obe strane prostora za igru nalazi se niz pregrada, koje se po potrebi otvaraju, odnosno skraćuju centralni prostor, a to u pojedinim scenama proizvodi snažan utisak klaustrofobije i bezizlaznosti. Muzika, instrumentalna i dramatična, intenzivira tenziju u predstavi, posebno zbog te temeljne stilske ogoljenosti (kompozitor Zoran Erić).
Svi glumci uspešno predstavljaju niz likova, u domenu psihološki verodostojnog realizma, gradeći mozaik o neumoljivoj borbi za očuvanje političke moći. Branislav Trifunović igra nesebičnog i pravdoljubivog Ahmeta Šabe, kojeg je iskustvo rata naučilo da ceni život. Glumac uverljivo prikazuje Ahmetovu dilemu, u odnosu na opciju Ramizovog oslobađanja, prikazujući ga kao najemotivniji muški lik u predstavi. Biljana Nikolić oblikuje lik Ahmetove supruge Tijane kao otelotvorenje ljubavi, iskrenosti i fražilnosti, stvarno dirljive, u kontekstu definišućih okolnosti surovog političkog pragmatizma. Nebojša Vranić igra uniformisanog islednika Avdagu, zlog i poslušnog izvršioca vlasti, dozirano tajanstvenog i jezivo bezizražajnog. Glumac ga predstavlja nenametljivo,a uzbudljivo, tačno pokazujući suštinu njegove funkcije, jedne tihe i bezlične, a temeljne, moćne i vrlo preteće prisutnosti. Milija Vuković samouvereno nastupa u ulozi bogatog i moćnog Šehage Soče, svedenim, rafiniranim sredstvima gradeći njegovu apsolutnu autoritativnost. Vuk Kostić igra Osmana Vuka, Šehaginog pratioca, kao hladnog izvršioca naredbi, Toma Trifunović prevrtljivog Mahmuta, a Dejan Tončić sirovog Džemala...
Totalni scenski minimalizam i metaforika redukovanih znakova zahvalni su rediteljski izbori Nebojše Bradića, u predstavljanju moderne, refleksivne, filozofske proze Meše Selimovića, jer na taj način do izražaja dolaze piščeve lucidno razobličavajuće, a jednostavne i jezgrovite opservacije. Pregnantnost i gustina misli se ne otupljuju ili razvodnjavaju konvencionalnijim, ilustrativnim realizmom i doslovnošću; elegantna svedenost forme predstave omogućava ispoljavanje glomaznog simboličkog potencijala romana.
Prostrana epičnost romana je ukinuta zbog fragmentarnog, brzog smenjivanja scena u predstavi. Tako se dobilo na dinamici i scenskoj efektnosti, ali je istovremeno proizveden niz delimičnih dramaturških nejasnoća, odnosno nije sasvim jasno predstavljen složen razvoj brojnih događaja, pa je u pojedinim momentima teško da se preciznije utvrdi motivacija likova, naročito ako se ne poznaje sadržaj romana. To je možda jedina mana ove vrlo aktuelne predstave o korumpiranosti vlasti, koja u osnovi masakrira humanost, a od ljudi stvara spodobe, bezizlazno zapletene u mreži svojih užasnih strasti.
Ana Tasić
[objavljeno: 27.01.2008]
