Izvor: Blic, 16.Jan.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Međustranačke trgovine poslaničkim mandatima
Kraj prošle i početak nove 2009. biće zapamćen po do sada teško zamislivim pogodbama između vladajuće koalicije, sa DS na čelu, i Srpske radikalne stranke o uslovima i ceni njenog odustanka od blokade skupštinskog zasedanja posvećenog usvajanju budžeta za 2009. Jedan od javnosti poznatih radikalskih uslova je smena T. Nikolića, šefa otcepljenih radikala (tzv. naprednjaka), sa mesta predsednika Administrativnog odbora. Drugi uslov je zahtev da im se vrate mandati tri poslanika koji su >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prešli u redove naprednjaka posle „otcepljenja” 18 poslanika SRS i formiranja poslaničkog kluba „Napred, Srbijo”. Treći uslov je da se ne uvede privremena uprava u opštini Zemun dok se sudski ne reši status grupe radikalskih odbornika prebeglih kod narodnjaka.
Kad je reč o prvom uslovu, on je sasvim umesan, jer Nikolić više nije na čelu najveće opozicione parlamentarne grupe. A uslov DS-a da bude i prihvaćen taj zahtev radikala je da oni odustanu od kandidature za to mesto, to jest da ono pripadne DS-u. To je, u stvari, kontrauslov DS-a koji je povezan sa drugim zahtevom radikala, to jest da odlukom Administrativnog odbora budu oduzeti poslanički mandati trojici radikala koji su, iako vezani „neopozivom blanko ostavkom”, naknadno prešli u naprednjački poslanički klub.
Ovaj zahtev je, međutim, ustavno-pravno i zakonski sporan, tačnije neosnovan. Na ovu ocenu može se prigovoriti tvrdnjom da je novim Ustavom (član 102) faktički ustanovljen, legalizovan partijski imperativni mandat narodnih poslanika (ne i odbornika). Reč je o odredbi da je „narodni poslanik slobodan da, pod uslovima određenim zakonom, neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje stranci na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika”. Međutim, za uspešnu odbranu takvog stava nedostaje bitna pravna pretpostavka, a to je donošenje zakona na osnovu Ustava, kojim bi bili određeni uslovi pod kojima poslanik može da neopozivo stavi svoj mandat na raspolaganje političkoj stranci. Iako je rok za usklađivanje Zakona o izboru narodnih poslanika i donošenje zakona o Narodnoj skupštini istekao 31. decembra 2008. godine, još uvek se ne zna kada će oni biti usklađeni, odnosno usvojeni. A do tada važi i obavezuje odluka Ustavnog suda Srbije iz 2003. godine da poslanički mandat pripada narodnom poslaniku kao neposredno izabranom predstavniku građana, a ne političkim strankama. Zato su svi mandati poslanika u narodnjačkom poslaničkom klubu pravno potpuno legalni, kao i mandati drugih „prebega” (Batić).
Ključno pitanje je, u stvari, na koji način bi budućim zakonom trebalo utvrditi uslove iz člana 102 Ustava pod kojima je „poslanik slobodan da svoj mandat neopozivo stavi na raspolaganje stranci koja ga je predložila za narodnog poslanika”. U vezi s tim nužno je istaći dve važne prethodne napomene. Prva je da poslanik nije potpuno „slobodan” u stavljanju svoga mandata na raspolaganje stranci, jer Ustav predviđa da će uslovi za takvo raspolaganje mandatom biti određeni zakonom. Druga bitna napomena jeste da se „sloboda raspolaganja mandatom”, prema izričitoj ustavnoj formulaciji, može steći tek posle dobijanja statusa narodnog poslanika, to jest posle verifikacije poslaničkog mandata od strane Narodne skupštine. To, dakle, isključuje mogućnost, koju su do sada praktikovale političke stranke, da kandidati za narodnog poslanika potpisuju blanko ostavku pre izbora, to jest u trenutku prihvatanja kandidature. Time su stranke izbegavale rizik da se poslanički kandidat predomisli posle izbora za poslanika i odbije da potpiše blanko ostavku.
Imajući u vidu ove dve napomene, postavlja se pitanje kakve bi uslove za „neopozivo stavljanje poslaničkog mandata na raspolaganje stranci”, trebalo propisati zakonom, a u skladu sa citiranom odredbom člana 102 Ustava. Pre svega, blanko ostavke, same po sebi, nisu ni legitimne ni legalne. Naime, poslaničkim mandatima na tako „slobodan” i svojinski način, ne mogu raspolagati ni poslanici ni stranke, jer su samo građani, kao ustavni nosioci suverenosti, izvor i davaoci mandata narodnim poslanicima. O tome se u članu 2 Ustava kaže: „Suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika”. Zato poslanički mandat može prestati samo u skladu sa Ustavom, odnosno zakonom.
Ključni zakonski uslov za „slobodu” poslanika da svoj mandat neopozivo stavi na raspolaganje stranci, trebalo bi da predstavlja njegovo bitno odstupanje od politike stranke na čiji predlog je izabran za narodnog poslanika. Suštinski, tu je reč o odstupanju od volje građana izražene prilikom glasanja za listu poslaničkih kandidata. To odstupanje moglo bi biti sankcionisano samo ako je izraženo u vršenju poslaničke funkcije, a ne i u okviru unutrašnjopartijskih rasprava, gde se podrazumeva sloboda različitog mišljenja. Drugo pitanje je ko i kako treba da utvrdi da su ispunjeni zakonski uslovi za prestanak poslaničkog mandata. To bi, naravno, u „prvom stepenu” trebalo da utvrdi nadležni stranački organ. Međutim, to ne bi bila konačna odluka. O stranačkom predlogu trebalo bi da raspravlja i odlučuje odgovarajuće telo Skupštine. Na kraju bi, o ispunjenosti zakonskih uslova za prestanak mandata, kao krajnja instanca, o ustavnoj žalbi odlučivao Ustavni sud.
Jedino dobro rešenje je, međutim, ukidanje ustavne odredbe o „slobodi” narodnog poslanika da svoj mandat prenese u svojinu političke stranke. Pri tome bi stranke trebalo da povedu više računa o moralnim kvalitetima svojih poslaničkih kandidata. Time bi smo se usaglasili sa evropskom demokratskom praksom, gde ne postoji imperativni poslanički mandat. Uostalom, jedna od ključnih primedbi Venecijanske komisije na Ustav Srbije upravo je uvođenje imperativnog partijskog poslaničkog mandata. Ako bi se, ipak, ovakav mandat i dalje zadržao, nema nikakvog smisla da Skupština ima više od 100 poslanika, to jest partijskih kurira i glasača.
