Izvor: Politika, 25.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Medijski doktor "humanitarne intervencije"
U svom poslednjem važnom govoru tokom uspešne predsedničke kampanje, Nikola Sarkozi je na čudan način napao maj 1968. "Maj 1968. nametnuo je svima nama intelektualni i moralni reltivizam," rekao je. Naslednici maja `68 nametnuli su ideju da više nema nikakve razlike između dobra i zla, istine i laži, lepote i ružnoće. "Nasleđe 1968. uvelo je cinizam u društvo i politiku."
Sarkozi je optužio zaostavštinu 1968. čak i za nemoralno ponašanje u biznisu: kult novca, brzi profit, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << špekulacije, zloupotrebe finansijskog kapitalizma...
Predstavljajući izbor Kušnera kao velikodušno "otvaranje ka levici" Sarkozi se na dosad najgori način našalio sa Socijalističkom partijom. Ako je francusku Socijalističku partiju sramota, može da krivi jedino sebe. Zbog Kušnerove medijske slave, socijalisti su mu dozvolili da koristi partiju za napredovanje u karijeri, iako se njegov "socijalizam" sastojao od saveta da se socijalizam potpuno odbaci, a čim je ušao u Evropski parlament na kartu socijalizma, pridružio se drugoj grupi, Radikalnoj partiji levice.
Kušner nije "preleteo na desnicu": tu je bio pune tri decenije, ali je Socijalistička partija bila suviše oportunistička da bi marila za to. Maj 1968. je bio verovatno poslednji put da je Kušner stvarno bio na levici, ali od onda leži na tim lovorikama kao privilegovani član elite poznate kao "kavijar levica". U maju 1968. Kušner je uleteo u politički sukob kao vođa štrajka na Medicinskom fakultetu Pariskog univerziteta. Njegovo protivljenje establišmentu nije dugo trajalo. Četiri meseca kasnije, pridružio se lekarskom timu koji je francuska vlada poslala da obezbedi humanitarnu pomoć secesionističkoj Bijafri. Ova lekarska misija je predstavljala humanitarnu stranu tajne francuske intervencije kojom je vojno pomagala pobunjenike u Bijafri, čija je separatistička regija na jugoistoku Nigerije obuhvatala i ogromne naftne rezerve.
Korišćenje humanitarne misije da se probude simpatije međunarodne javnosti za jednu stranu u sukobu predstavljalo je oštro odstupanje od tradicije Crvenog krsta o strogoj neutralnosti u konfliktima kako bi se omogućio pristup ratnim zonama. U decembru 1971, trinaest doktora koji su radili u Bijafri odvojili su se od Crvenog krsta i osnovali "Lekare bez granica" (MSF). Kušner je bio jedan od osnivača, a potom se najrevnosnije posvetio sticanju publiciteta.
U početku, pod uticajem poređenja sa nacističkim genocidom, ovaj novi pristup je dobro prihvaćen kao moralniji u odnosu na diskreciju Crvenog krsta. Zamka je u tome što se on zasniva na dve sumnjive premise. Prvo, da u svakom sukobu postoji "dobra" strana koju čine žrtve i "loša" strana koja želi da ih sve pobije. I druga, da intervencija Zapada, uz pomoć medija, može da reši ove probleme silom. Malo po malo, "realistična" škola mišljenja koja dovodi u pitanje ove premise diskreditovana je kao nemoralna.
Tragedija u Bijafri je postavila obrazac. Jedna ili više zapadnih zemalja podrži separtističku manjinu. Postojeći režim se brutalno okomi na pobunjenike, još više zbog sumnje da zapadni pomagači pokušavaju da iskoriste pobunu da bi opelješili teritoriju ili resurse iz ličnih interesa. Humanitarni radnici dignu uzbunu, a fotografi šalju zapadnim medijima srceparajuće fotografije ljudske patnje. Zapadni humanitarci opisuju tragediju kao "genocid" i traže vojnu intervenciju. Bez obzira na to da li dođe do intervencije, stanovništvo i dalje strada zbog međusobne mržnje, koju medijska dramatizacija samo pojačava.
Kušnerova zloupotreba humanitarnih kvalifikacija, koje je imao kao suosnivač "Lekara bez granica", za ličnu političku propagandu dovela je do žestoke podele unutar organizacije. Kušner je napustio MSF i osnovao konkurentsku grupu "Lekari sveta", koja je priznavala njegov princip "humanitarne intervencije", uključujući i vojnu.
U januaru i februaru 1993. "Lekari sveta" su potrošili oko dva miliona dolara za medijsku kampanju u kojoj je predsednik Srbije Slobodan Milošević poistovećen sa Hitlerom, a zarobljenički logori bosanskih Srba sa nacističkim logorima smrti.
Ova kampanja je vrvela od netačnih činjenica. Ali za Kušnera je moralna predanost iznad istine na skali vrednosti. Kušner je 2003. posetio vođu bosanskih muslimana Aliju Izetbegovića, gde se u prisustvu Ričarda Holbruka odvijao sledeći razgovor (prema Kušnerovoj knjizi "Ratnici mira", 2004.): Kušner: "Sećate se posete predsednika Miterana? Tada ste govorili o "logorima za uništenje" u Bosni. Ponovili ste to pred novinarima, što je izazvalo snažne emocije širom sveta. Fransoa me je poslao u Omarsku i otvorili smo i druge zatvore. To su bila stravična mesta, ali tamo nisu sistematski uništavali ljude. Jeste li to znali?"
Izetbegović: "Da. Mislio sam da ću tim otkrićem ubrzati bombardovanje. Da, pokušao sam, ali tvrdnja je bila netačna. Nije bilo logora za uništenje koliko god da su bila užasna takva mesta."
Kušner je zaključio: "Razgovor je bio veličanstven, čovek na samrti ništa nije krio od nas o svojoj istorijskoj ulozi. Ričard i ja smo izrazili ogromno divljenje." Činjenica da je "istorijska uloga" zasnovana na falsikovanju kod Kušnera izaziva samo divljenje. Ratovi u kojima se Jugoslavija raspala su bili idealna prilika da se u praksi sprovede doktrina "humanitarne intervencije" koju je "patentirao". To se savršeno poklopilo sa potrebom SAD da obezbede novu posthladnoratovsku doktrinu za NATO da bi taj vojni savez mogao da opstane i da se širi. Doktrina je u potpunosti primenjena u martu 1999, kada je NATO počeo dvoipomesečno bombardovanje Jugoslavije. Kušner je kao nagradu dobio mesto visokog komesara UN za civilnu upravu na okupiranom Kosovu (Unmik). Kao pravi diktator Kosova od 2. jula 1999. do januara 2001. godine Kušner je pokazao prirodu svog "humanitarizma": ulagivačko favorizovanje "žrtava" , odnosno albanske većine, uz sporadične pokušaje da svojim neodoljivim šarmom umiri predstavnike opkoljenih Srba. Posledice su bile katastrofalne. Umesto da doprinese pomirenju i uzajamnom razumevanju, dozvolio je da pokrajina potone još više pod kontrolu oružanih klanova i kriminalaca, koji od tada nekažnjeno terorišu nealbansko stanovništvo.
Kušner je selektivni humanitarac. Uvek se pogodi da su žrtve koje probude njegov gnev iste one koje zbog svojih imperijalističkih interesa favorizuju Francuska ili SAD: Bijafranci, nekomunistički Vijetnamci, Albanci na Kosovu. Nikada se nije mnogo uzbuđivao zbog etničkog čišćenja Srba i Roma na Kosovu po njegovom dolasku, a još manje zbog palestinskih žrtava izraelskog etničkog čišćenja.
(Autor knjige "Suludi krstaši: "Jugoslavija, NATO i obmane Zapada"; živi u Parizu)
[objavljeno: ]
