Izvor: Politika, 12.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Medijska pozadina atentata
„Proročki” naslov nedeljnika „Identitet”. – Ko je „satanizovao” Vladu Srbije. – Mučna sećanja na brifinge za urednike tokom „Sablje”
„Đinđić na meti slobodnog strelca – haški Srbi naručili atentat”, naslov je koji je dominirao nedeljnikom „Identitet” koji se nalazio na kioscima 12. marta 2003. godine. Par dana ranije, na redakcijskom kolegijumu vodila se rasprava da li na tržište treba izaći sa naslovom izvučenim iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << feljtona „Laufer javlja”, odnosno knjige Vojislava Šešelja. Kako je rasprava tekla, o tome je glavni i odgovorni urednik Gradiša Katić govorio u dokumentarnom filmu „Atentat na Đinđića – medijska pozadina” (produkcija RTS, izvršna produkcija „Vreme film”), sinoć emitovanom na nacionalnoj televiziji.
– Moj zamenik, Slobodan Jovanović je tražio da promenimo naslov. Žika Rakonjac, autor feljtona, bio je uporan da ostane baš taj naslov – „Đinđić na meti slobodnog strelca – haški Srbi naručili atentat”. I ja sam onda rekao: „Nađite mi u tekstu gde to tačno stoji”. Žika Rakonjac je onda pokazao pasus gde zaista to stoji. Ja sam rekao: „Stavite onda taj naslov” – objasnio je Katić.
Po njegovim rečima, uredništvo „Identiteta” 12. marta 2003. godine, oko podneva, okupilo se na kolegijumu. U jednom trenutku, sekretarica ih je obavestila da gradom kruži priča, a neke televizijske i radio stanice su već prekinule redovni program, da je izvršen atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića. U tom trenutku, seća se Katić, Žika Rakonjac je rekao: „Konačno smo pogodili, otići će tiraž, hoću duplu platu!”
– Osećao sam se grozno, nismo očekivali atentat, iako je bilo nagoveštaja – tvrdi Katić.
Nešto kasnije on je uhapšen pod sumnjom da je pripadnik „zemunskog klana”, dok je nedeljnik „Identitet” zabranjen. Katić je proveo 85 dana u pritvoru, ali tužilaštvo je odustalo od optužnice protiv njega. U sinoć emitovanom dokumentarnom filmu on je objasnio da je taj nedeljnik vođa „zemunaca” Dušan Spasojević kupio za 40.000 evra, kao i da je prethodnom vlasniku uz novac dao i jednog „golfa”, za koga se tokom akcije „Sablja” ispostavilo da je ukraden pa ga je policija oduzela.
– Spasojevića sam upoznao negde 1994. godine, dok sam radio u „Nedeljnom telegrafu”. Pisao sam tekstove o ljudima iz podzemlja, između ostalog i o nekom Mikiju. Jednom mi se na poruku upućenu preko pejdžera, umesto Mikija telefonom javio Spasojević. Davao mi je informacije o nekim ubistvima, nikada me nije slagao. Poznanstvo je preraslo u prijateljstvo. Znao sam da ima legitimaciju DB-a. Nisam znao da je ubijao... Da se bavio kriminalom – to da, kao i svi koji su radili za DB – izjavio je Katić.
On je rekao da su mnogi dolazili kod Spasojevića u njegovu kuću u Šilerovu ulicu u Zemunu, tražeći od njega razne usluge ili posredovanja.
– Dušan Spasojević nije ništa tražio od nas. Tražio je samo da mu ne napadamo Cecu i da mu napadamo Čumeta. Eto to je tražio – rekao je Katić o uticaju vlasnika na uređivačku politiku „Identiteta”.
Upravo zbog tekstova, poput onih objavljivanih u „Identitetu”, posle atentata na Đinđića, u javnosti se pojavila teza da su mediji, „satanizacijom” i stalnom kritikom vlade koju je vodio, stvarali „ambijent” za njegovo ubistvo.
– To nisu bili tiražni mediji. U to vreme najveći tiraž su imale „Večernje novosti” i „Blic”. Oni su kreirali javno mnjenje, a još više kreirale su ga televizije. Tu su RTS, „Pink” bili ključni – kaže Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik „Blica”.
Ipak, i ugledni mediji optuživani su da su uzeli učešće u satanizaciji Đinđićeve vlade. Aleksandar Tijanić, u vreme atentata kolumnista NIN-a, smatra da to nije bilo moguće jer su „sve dnevne novine sa tiražom preko 50.000 primeraka i sve televizije” u to vreme bile upravo – pod kontrolom vlade. Miša Brkić, tada novinar „Vremena”, koji se sticajem okolnosti u vreme atentata zadesio u neposrednoj blizini zgrade Vlade (išao je na sastanak Saveta za borbu protiv korupcije), ima drugačije mišljenje.
– Ja sam video kao novinar profesionalac da je 2002. godina bila godina medijske hajke na Đinđićevu vladu i na njega kao premijera – kaže Miša Brkić.
Da premijer nije dobro stajao u medijima slaže se i glavni urednik agencije Fonet Zoran Sekulić: „Moj generalni utisak je da mediji nisu blagonaklono gledali na Đinđića. Bilo je onih koji su ga podržavali, ali mislim da je taj deo bio u manjini.” Ali, može li se postaviti pitanje odgovornosti medija?
– Odgovornost medija sastoji se u tome što su u okviru kampanje koja se vodila protiv Đinđića – ili u okviru kampanje koja bi se vodila protiv bilo koga ko bi tada bio na njegovom mestu – nekritički preuzimali informacije koje su dobijali od stranaka i tajnih službi i onda ih objavljivali – smatra Dragan Janjić, tada glavni urednik agencije Beta.
Dok se pažnja usmerava prema medijima, kao da u drugi plan pada odgovornost MUP-a Srbije za bezbednost premijera posebno nakon što je „zemunac” Dejan Milenković Bagzi pokušao da kamionom zaustavi kolonu automobila kod „Beogradske arene”
– Ja ću pre da postavim pitanje šta je radila policija posle pokušaja atentata na Đinđića. Mislim da je njihova odgovornost mnogo veća od bilo kog đubreta od nekakvih dnevnih novina – kaže Antonela Riha, u to vreme glavna urednica Radija B92.
U sinoć emitovanom filmu posebna pažnja posvećena je brifinzima za novinare, uvedenim posle atentata. Te večeri u vladu je pozvan Aleksandar Mandić, potpredsednik Upravnog odbora RTS-a. Vladimir Popović Beba, šef Biroa za komunikacije, predao mu je slike pripadnika „zemunskog klana” rekavši: „Ovo su ubice, ovo je banda, oni su ga ubili!”. Tražio je da se slike objave u Drugom dnevniku nacionalne televizije.
Mandić je odneo fotografije u redakciju, stavio ih na sto u Desku. U televiziji su se zatekli državni rukovodioci koji su gostovali u vanrednom programu koji je tokom popodneva počeo da se emituje. Ministar pravde Vladan Batić je, kada je video slike, bio vidno iznenađen. Fotografije su objavljene u Dnevniku i tada je javnost prvi put čula da vlast za atentat sumnjiči bivšeg komandanta JSO Milorada Ulemeka Legiju, Dušana Spasojevića i „zemunski klan”.
U večernjim časovima 12. marta 2003. godine, dok se pripremaju specijalne emisije i specijalna novinska izdanja, gotovo svim urednicima zvone telefoni. Na liniji je osoblje vladinog Biroa za komunikaciju. Niko iz medija nije bio oduševljen onim što je čuo na brifingu za glavne i odgovorne urednike u Vladi Srbije.
– To da se mogu da koriste samo informacije iz policijskih izvora je nešto najgluplje što neko može da stavi pred medije kao zahtev – kaže Dragoljub Žarković, glavni urednik „Vremena”.
Već na brifingu za glavne urednike u Vladi Srbije provejava pitanje odgovornosti medija za, kako će se to kasnije nazvati, stvaranje klime u kojoj je moguć atentat na premijera.
– Stekao sam utisak da se mediji lako mogu naći pod sumnjom da su deo te priče koja je doprinela atentatu na Zorana Đinđića – kaže Zoran Sekulić.
-----------------------------------------------------------
Optimizam i slutnje premijera
Na vladinom koktelu za glavne urednike krajem februara 2003. godine Zoran Đinđić je prišao uredniku TV B92 Aleksandru Timofejevu i pohvalio ovu televiziju zbog profesionalne hrabrosti da objave intervju s Ljubišom Buhom Čumetom, budućem ključnom svedoku saradniku protiv „zemunskog klana”.
– Na tom koktelu u bivšem Muzeju revolucije, prišao mi je Đinđić i rekao: „Svaka čast, baš imate hrabrosti da to objavite. Odlično, odlično! Samo čuvaj se...” Ja sam mu rekao: „Šta ja imam da se čuvam, ti se čuvaj”. Poslednje što mi je Đinđić rekao bilo je sledeće: „Ma jok, ne brini, neće mene niko!” – rekao je Timofejev.
Sudeći prema podacima objavljenim u sinoć emitovanom dokumentarnom filmu, premijer je ubrzo promenio mišljenje.
– Video sam Đinđića desetak dana pre njegovog ubistva. Sedeli smo u njegovom kabinetu i pričali i onda mi je Zoran rekao: „Ej, Bujke, vidi – do kraja proleća više nema mafije u Srbiji”. Ja sam ga pitao: „Da li znaš koliko ima ljudi u Srbiji koji su učili da ubijaju, koji su ubijali i koji će tebe da ubiju za džabe?” Zoran je u milisekundi rekao: „Duća i Legija imaju takvih dvesta ovde i petsto u Bosni!” A ja sam ga onda pitao: „Pa šta ti imaš, čoveče?”
M. G.
[objavljeno: 13/03/2008]
