Izvor: BKTV News, 15.Nov.2012, 13:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mediji ruše sebe!
U Press-u više nema Miškovića, vlasnika Delte. Za Politiku se zna da je Sonja Liht, bliska Tadićevom režimu i Soroševim stipendistima, kao predsednik Upravnog odbora, saučesnik što je država izgubila svoj udeo, otkupio je šabački biznismen preko svoje moskovske firme. Valja sačekati i videti da li je to samo stepenica ka DS-u. Blic, Alo i 24 časa su u rukama švajcarskog kapitala. U Novostima, posle povlačenja Miškovića, sporno da li su ostale samo u rukama Beka ili se još >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << neko „uvukao u vlasničku strukturu“.
Dakle, ostalo je, od značajnih štampanih medija, da se još do kraja otkrije ko su stvarni vlasnici Danas-a i Informera. Naravno, Kurir, sudeći po impresumu, i dalje je u vlasništvu porodice Rodić. Ali, i da se analizira stvarno stanje u medijima- ko je od njih istinski sposoban da se održi na tržištu bez „bezimenih donacija“ i potpore, koje ne mogu drugačije da se završe osim kroz bitniji uticaj na uredjivačku politiku od one koje imaju pozanti privatni vlasnici!
Uzaludne su, dakle, sve priče i optužbe – ipak mediji uništavaju sami sebe! Sve se urotilo protiv njih. Oni koji se hvale da su otkrili „medijsku mafiju“, zapravo kukaju što nesrazmerno učestvuju, po njihovom mišljenju, u kolaču koji se zove – „oglasni prostor“. Oni ne veruju ABS, grupi ljudi koji se bave nadgledanjem tiraža, ali pokušavaju da ubede javnost da im veruje na reč da su upravo oni najtiražniji. I da bi zbog toga morali da dobijaju i najviše oglasa.
Dakle, odigrava se nešto neverovatno – vodi se borba unutar privatnih ili većinski privatnih vlasnika štampanih medija, pri čemu se tek sporadično spominju i agencije koje se bave onim što je za svaku novinu veoma bitno – količinom sredstava koja dolaze od oglasa. U poslednjih pola veka, samo su Novosti u jednom periodu bile kadre da se izdržavaju i bez oglasa. Bio je to period kada je zidana zgrada u Kosovskoj ulici u Beogradu i kupljene prve ofset mašine!
U pozadini svega je zato bitka za tri stvari:
1. Da se izvrši preraspodela para, ali ne i da se učini obaveznim i lako proverljivim istinitos podataka o poslovanju. U štampanim medijima je uvek primaran prodat, a ne štampani tiraž. To što neki misle da sa manjim tiražom mogu da dokažu da su „najčitaniji“, ali ne i „najtriražniji“ zapravo je pokušaj – zasenjivanja glupoće!
2. Država bi morala da se pozabavi ne samo ko je vlasnik, već i kolika je snaga sindikata u novinama, kako bi se zaštitila prava zaposlenih, ali i da se sistemskim merama omogući zaposlenima da budu učesnici u vlasničkoj strukturi. Tek tada će se umanjiti značaj i uticaj većinskog vlasnika.
3. Država je dužna, opet zarad objektivnosti medija i njihove nezavisnosti, da se istinski bori protiv uticaja medijskih agencija koje su uz pomoću vrha vlasti sebi obezbedile monoplski položaj. A time i uticaj na uredjivačku politiku. Zatim, da privatne agencije ili kompanije,poput ABS ili Udruženja izdavača, budu otvorene za javnost. A to znači da svaka tri meseca izdavači, komapnije koje imaju prodajnu mrežu i agencije koje distribuiraju oglasna sredstva – javno saopštavaju bitne podatke. Pre svega, prodat tiraž i ko je sa koliko učestvovao u „kolaču oglasnih sredstava“. Ili ko pokriva gubitke ili trenutno nedostajuća sredstva i kolika su. Sve ostalo je magla u kojoj svako izvlači sopstvenu korist, ali i udaljuju novine od nepristrasnosti i vraćanja na profesionalne moralne norme.
Valja se setiti da su na početku privatizacije, negde devedesetih godina, akcije bile podeljene zaposlenima u novinama. I da se to kasnije nekoliko puta menjalo dok država nije stekla zamašni deo, a redakcije izgubile nadu da mogu da očuvaju svoj deo akcija. I tu je početak pada i profesionalnosti, i morala, ali i tiraža, pa samim tim i hrljenje u zagrljaj onima koji nude kapital, ma kakvog porekla on bio.
Zato i tvrdim da mediji sami sebe ruše.
Mirko Stamenković
Tweet
