Izvor: Medijski istraživački centar, 24.Okt.2011, 11:57   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mediji pod kontrolom tajnih službi

izvor : Novi Magazin
piše: Milorad Ivanović
Duge plave kose, nežnog lica bez previše šminke, uvek u uskoj, crnoj koktel haljini – Ejni Mejšon,britanka u svojim ranim četrdesetim godinama, osoba je koju ne biste lako zapazili u grupi. Ne štrči ni po čemu posebnom, nije previše upadljiva, u komunikaciji je neposredna, ali nenapadna.
Ipak, Ejni se doskora bavila krajnje misterioznim i relativno nepoznatim zanimanjem– bila je agent britanske tajne službe MI5. >> Pročitaj celu vest na sajtu Medijski istraživački centar <<
„Postoji mnogo zabluda o poslu agenta, jedna od njih je da bi trebalo da izgledaju kao agent 007. Jedino što službama nije potrebno je neki novi Džejms Bond“, kaže Ejni.
Slavu je stekla ne zbog onoga što je uradila kao agent, nego kada je 1996. godine odlučila da sa svojim tadašnjim partnerom Dejvidom Šajlorom napusti službu i medijima otkrije prljave tajne do kojih su došli.
Šta je bila posledica? Uništen stan u Londonu, višegodišnje skrivanje po Francuskoj i Nemačkoj, stalne pretnje zatvaranjem.... Da li se kaje? „Ne, opet bih uradila isto“.
Prvi put sam je sreo u julu u Londonu na Letnjoj školi istraživačkog novinarstva, gde je govorila o svojim iskustvima o radu u službi, kao i uticaju na rad britanskih medija. Preko dvesta učesnika gromkim aplauzom je pozdravilo ženu koja je odlučila da su joj moral i obraz važniji od karijere i novca. Slično je bilo i prošle nedelje kada smo nas dvoje u Kijevu u Ukrajini zajedno otvorili Globalnu konferenciju istraživačkih novinara na kojoj je prisustvovalo preko 550 kolega iz čitavog sveta.
Zašto je odlučila da napusti službu? „Jednostavno, bilo se nakupilo previše stvari“, iskrena je Ejni. Njen partner Dejvid radio je u odeljenju za Libiju britanske tajne službe kad je saznao da se planira ubistvo  pukovnika Gdafija. „Bila je to 1996. godina, kad se govorilo da ćemo raditi samo po pravilima poslovne etike. Ovo to sigurno nije bilo“.
Odlučili su da pobegnu, jer su znali jednu stvar – ovakva vrsta „izdaje“ se ne prašta. Samo dva dana kasnije specijalci su upali u njihovu kuću u Londonu, totalno je ispreturali i uništili. „Skinuli su čak i slavinu sa česme. Šta, očekivali su da smo tu sakrili mikrofone“, ogorčena je i dalje Ejni, skoro petnaest godina posle incidenta. Brojni prijatelji okrenuli su joj leđa pošto su bili podvrgnuti pretnjama i pritiscima.
Pojedini mediji bili su spremni da posle detaljnih provera puste priče koje im je odavao odbegli par. Bilo je tu svega – priče o tome da je služba imala dosijea svih političara, da nije sprečila eksploziju bombe koju je postavila irska teroristička organizacija IRA, da su uhapsili dvojicu Palestinaca i držali ih u zatvoru, iako su imali jasne dokaze da nisu krivi za napad na izraelsku ambasadu.
Slede tri godine skrivanja u jednom mestašcu pored Pariza, zatim Nemačka, gde i danas živi. Dejvid se vratio u London, hteo je da dokaže svoju nevinost.
„Ponekad mi se činilo kao da živim u nekom paralelnom svetu. I ja sam prisustvovala Dejvidovom suđenju i kada je sudija izrekao kaznu saopštio je da je jasno da on to nije uradio zbog novca, da život ni jednog agenta nije bio ugrožen, da je to uradio zato što je verovao da čini nešto dobro.
Sutradan u novinama vidim sledeći naslov – Bivši agent zbog novca ugrozio živote kolega. Neverovatno“. Dakle, priče o uticaju tajnih službi na medije nisu preterane? „Ma kakvi preterane“, naglašava, „u svakoj redakciji ima po dvoje agenata“. Zašto po dvoje? „Kontrolišu jedan drugog, a služba zna šta je istina tek kad dobije dva ista izveštaja“.
Prenosim joj svoje iskustvo iz 2004. godine kada sam radio za Sandej tajms u Londonu. Tekst je bio odličan, tema golicljiva, tadašnji urednik presrećan... Ali priča nije bila objavljena, kao što smo se dogovorili.
Zovem urednika, pitam šta je bilo. „Milorade, znaš, ovde kod nas u redakciji postoje dvojica novinara za koje svi znamo da rade za tajnu službu. Svaki tekst koji je osetljiv šalju svojim šefovima na odobravanje.
Eto, i mi čekamo potvrdu“. Posle deset dana stigla je i presuda: “Šefovi nisu previše srećni, ali misle da je bolje da tekst bude objavljen ovakav kakav je nego da neko drugi objavi nešto nekontrolisano“. I tekst je objavljen 24. avgusta 2004. godine.
„Eto, o tome govorim. To je potpuno uobičajena praksa u britanskim medijima“, objašnjava mi Ejni i navodi kako postoji nekoliko načina na koje se kontrolišu novinari i ono što oni rade. Prvo idu neformalne metode „zavođenja“. Novinari se pozivaju da dolaze na ručkove i brifinge šefova tajnih službi, daje im se osećaj da su važni, nude im se informacije koje bi mogli da objave. Prvog trenutka kad odbiju ispadaju iz grupe, a u nju ulazi drugi kolega, poželjno blizak izbačenom, kako bi se stvorio osećaj ljubomore i prestiža. Naravno, postoje i oni, takozvani „agenti uticaja“, koji su u medije postavljeni da bi puštali netačne ili frizirane izveštaje, što veoma često i čine.
„Jedan od najpoznatijih slučajeva je od pre nekoliko godina kada je Sandej telegraf objavio lažnu priču o navodno korupcionaškoj aferi Gadafijevog sina. Sve je to bilo maslo tajne službe kako bi imali opravdanje zašto neće moći da mu izdaju britansku vizu“.
Da li nekome zamera? „Svima sam manje-više oprostila, ali jedino nemogu da oprostim svom ocu koji me je na neki način gurnuo u sve ovo.On je bio istraživački novinar i bio je povezan sa službom. Kada sam jednog dana dobila misteriozno pismo u kojem me zovu na sastanak u zgradu koja nije obeležena i koje nema na mapi, rekao mi je: “To mora da je MI5. Zašto ne probaš, možda bude interesantno“. Poslušala sam ga i zažalila“.
Šta dalje, kako živi? „Nije lako, jednom kada otkrijete tajnu niko više neće da rizikuje s vama, niko neće da vas zaposli. Držim predavanja, pišem tekstove... Nije lako“... O bivšem partneru ne želi da govori... Jasno je i zašto. Ako samo malo pogledate po Internetu možete pronaći da je Dejvid Šajler postao zavisnik od halucinogenih droga i da za sebe misli da je Mesija, spasilac. „Bilo bi i čudo da je posle svega što su prošli uopšte ostao  normalan“, dobacuje jedan od kolega.

Nastavak na Medijski istraživački centar...