Izvor: Blic, 22.Mar.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Matine za stari ludi svet
Toga se ne sećam, prosto nikad nisam zaboravio svaki stepenik Doma omladine. Nas klince u početku, jer smo bili premladi, i nisu sa radošću puštali. Cilj: nekako se promuvati pored Čitine ekipe i krenuti na sprat. U dansing salu ne ulaziš na glavni ulaz, onaj sa desne, nego na onaj manji sa leve strane garderobe. I direktno upadaš u šezdesete. Na bini uzdignutoj pola metra sto i gramofon. Nikola Karaklajić i Buč Mitrović puštaju ploče koje donose diskofili iz celog grada. Tako se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bira sadržaj za kultnu radio-emisiju ”Sastanak u 9 i 5”. Posle se uzbuđeni vraćamo kući, svako prepričavajući ličnu verziju onoga šta smo čuli. Kao u pesmi Stonsa, vreme je bilo na našoj strani.
Dok poslednje večeri zime u pretrpanom Klubu književnika stoluje duh Mome Kapora, dvesta metara gore ka centru, na prvom spratu katedrale naše mladosti, jedinstveni doživljaj nekadašnjeg rokenrol Beograda. Na predvečernjem matineu prvi disk džokej grada Sava Radosavljević prekopava po pesmama na kojima smo gradili ukus, a poveći broj starih rokera okupljenih oko sastava Zveri vraća nas u dane gitarijada, zanosa, entuzijazma... Znam, dobro znam da su šezdesete zauvek prohujale. Poroci više nikad tako jeftini i bezazleni. Seks nikad tako dostupan i bezbedan. Niti rokenrol ikad tako velik. Ali...
Kakva poplava uspomena na zabavi za veterane! Uz dva prisutna svedoka olako prepoznaješ junake svoje mladosti koje nisi video decenijama. I svi su raspoloženi i pozitivni: Simke, Boba, Branko, Vanča, Lari, Goran, Đorđe Uzelac, Šane, Džerald, Zoran, Aca, Peđa... istorija Beograda veća od svih partijskih sednica, plenuma i kongresa. Prošlost koje se ne stidimo: Muzičari, diskofili, nekadašnji šizovi i pokoja onomad nedostižna devojka koja još nije rekla svoju poslednju. Slušajući audio lektiru odrastanja, moram priznati: Sada se bolje svira, ali je tempo usporen. Ipak, duh živi.
A slike klize kao kišne kapi po prozorima koji gledaju dole na plato ispred ”Sunca”, zbornog mesta našeg vremena: Siluete pet puta dnevno drže igranke. Poput bioskopa. Od pre podne do ponoći. Uvek prepuno. Slede Zlatni dečaci, Elipse, Crni biseri, Plamenih pet, Bitnici, Best Nothing, Sanjalice... Posle smo tu videli Robote sa sve kamenom, mramorom i željezom. Onda su blesnule Vizije, sa Kićom, Tucom, Jelenkom i Tomom. Pre ”Kose” tu će im se pridružiti Prele. Ljuba Moljac je bio najveći fudbaler na svetu. Ibrica Jusić je uvodio i svog psa na resitale. Prvi džemsešni Njuport džez festivala. Sećam se Arsenovih kabarea. Pamtim leto kad su binu i karijere podelili Bora i Balašević... Svako nabrajanje je skopčano sa grehom zaborava.
Donja sala. 70 stepenika niže. Velika Sara Von. Kartonska karta za prvi javni čas Korni grupe. Koncert časopisa ”Pop ekspres” sa Josipom Lisac i Dinamitima. Debi nastup Riblje čorbe. Kako se samo Džoni Štulić tu pušio i dimio. Ko da zaboravi onih sedam EKV liturgija? U zemlji u kojoj je sloboda bila na samrti i kad su ostali samo rat i pornografija, sećam se Karavana mira od Trsta preko Beograda do Sarajeva. Čak 21 učesnik, a Koja poput Hendriksa samo na bas gitari svira našu himnu! Takav Dom omladine i te dvorane bile su prostor slobode koju smo tražili kad smo stasavali, ujedno i poligon za promociju naših drskih snova.
Nešto kontam: ceo život od pre podneva do večeri. Od onog jutra dok sam se stidljivo peo do ove večeri dok se srećan spuštam niz ta 32 stepenika. Između stoji celih 47 godina. Stenjem ko pun „jugo" uz Avalu dok idem po večernju dozu lekova. I da vidim, jer sport je rokenrol novog milenijuma, što nam iz Indijan Velsa javlja jedini vesnik dobrih vesti u 2011. godini.
