Izvor: Blic, 16.Feb.2017, 22:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Matija Bećković za "Blic": Srbija je prosjak koji priča da je car
Razgovor sa Matijom Bećkovićem rađen je u Zvezdara teatru, a nakon što je predstavnicima manastira Milentija uručio prilog za obnovu tog zdanja, prihod sa prednovogodišnje, tradicionalne svojevrsne poetske predstave ”Veče sa Matijom”.
Bilo je to jubilarno, 20. “Veče sa Matijom”, prihod je uvek išao u humanitarne svrhe…
- Jeste, donirali smo za ratnu siročad, za narodne kuhinje, za... Da ne nabrajam. Ovoga puta novcem ljubitelja poezije pomažemo obnovu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u nekom davnom zemljotresu, srušenog manastira Milentija. A u svemu tome ima nečeg skrivenog i nerečenog.
A to je?
- Ko još naplaćuje karte za pesničke večeri. A ovde se naplaćuju i nisu jeftine. A sala, prepuna. Ima ih koji nisu mogli do karte doći. I to u vreme, kako čujemo sa svih raznih ekrana, kad poezija nikog ne interesuje i niko ne dolazi i kad je ulaz slobodan. A ovde su za dva dana rasprodate karte. Na najavu objavljenu sitnim slovima u programu za decembar.
Hoćete da kažete - toliko o nemoći i beznačajnosti poezije?
- I ne samo to. Ti koji dolaze i kupuju karte, osim što su ljubitelji poezije, znaju da to nije nikakva prevara, tezga i tombola. Znaju i da je to u službi još nečeg. I tako već 20 godina. To dokazuje da nismo bespomoćni i kad se čini da jesmo. I da ima sveta kome je do kulture i poezije stalo, i kad se misli da ga više nema. Ovoga puta će novcem ljubitelja poezije biti pomognuta obnova manastira Milentija koji je poput Kalenića i Lazarice dragulj čuvene moravske škole. Sad se prave velelepni saborni hramovi. Ovo je neveliko zdanje, pa ga je lakše i obnoviti. A nemerljivo dragoceno. Hram i spomenik hramu, duhu, mudrosti lepoti... svemu što je u naše vreme porugano i proterano.
Šta to zapravo znači? Kakav je naš odnos prema znanju, mudrosti, duhovnosti?
- Čini vam se da ničeg od toga nema. Da je sve pustinja. Al‘ kad se nešto malo mrdne, kao i pustinja čim je orosi kiša, pokaže da je živa. Govorim o sugrađanima, o ljudima... Varka je da ne postoje, i još je veća varka da je potreba za kulturom izumrla. Čim jednu varnicu u tu tamu ubaciš - blesak ljudskih očiju oduva mrak. Ali ima u svemu tome i još nešto.
Na šta mislite?
- Ne daje se nikakvog znaka da se to želi.
Ko ne daje znak?
- Oni u čijim je rukama i nož i pogača. Dolazite i do gotovo paranoičnih ideja, da nije slučajno da su muzeji zatvoreni, da izdavači propadaju, da se institucije devastiraju, da se za kulturu daju mrvice, a i mrvica je sve manje... Obično se misli da je to pitanje nemanja para. Ali nije. U svakom slučaju, pare nisu najbitnije. Ima to i pozadinu. Ozbiljnu i duboku. A to je, između ostalog, i pitanje: Šta će vama to. Ko ste vi da to imate. Vi ne postojite. Nema vas u našoj evidenciji. Blago naše kulture i stvaralaštva odudarno je sa slikom koja je o nama nastala. Ponižavaju one za koje nemaju nikakvih podataka da postoje. Nema niko vremena za nas. Živimo pod instrukcijama.
Koja je to i kakva slika o nama?
- Prosjak koji priča da je car. A ovamo prodaje bubrege i sanja da se zaposli u stranoj kompaniji.
Koliko smo samo doprineli tome?
- Ušli smo u neku vrstu spiritističke seanse. U pogrešnom trenutku. Radimo na sebi i meditiramo - dok kuća gori. Samo da smo zadovoljni sa sobom, pa ćemo biti pomireni sa svim i svačim. Učiniti da drugi misle da si srećan - to je jedini važeći moral. Srbija radi jogu na ivici provalije.
Kad govorimo o kulturi, ko to i kako nama brani da biramo najkvalitetnije, a ne partijski podobne, kadrove u ustanovama kulture? Ko nam brani da brinemo o našim najvećim stvaraocima? Ko nas tera da od rijalitija pravimo vrednosni mejnstrim?
- Kultura je i u srećnijim zemljama rezervisana za jedan mali krug. Nama je to malo, hteli bismo više, a veće je čudo što postoji bilo šta i bilo kakva dilema oko toga. Čudo je što se uopšte koprcamo... Jedna mala zemlja koja je verovala da je velika ne može da se pomiri sa idejom da je uvek bila mala... Ako je mala, otkud joj ideja da je u kulturi velika. Nisu nam na vreme kazali gde nam je mesto. Ne znamo ni koga da pitamo. Šveđane, Dance, Norvežane? Gubimo samopouzdanje i postajemo nevidljivi. Pitamo se šta će nam kultura. Gde god kultura postoji, ona je dokaz kaskanja za ovim vremenom. Dugo smo bili prepušteni samima sebi. Tako je nastala dokolica zvana kultura. To je u bogatim i velikim zemljama davno sasečeno u korenu, i kod nas se na tome radi kako niko ne bi fantazirao da je neko i nešto.
Slede predsednički izbori, vaš utisak, komentar?
- Ne znam kako stvari stoje, a znam o čemu se radi.
Ko je, kakav je budući predsednik Srbije?
- Otvoreni smo za sve opcije i pristajemo na sve. Samo da nam niko ne traži da kažemo koja je to opcija. Naše je da klimamo glavom kao oni privesci u kolima.
Šta je ključna činjenica, odlika našeg sadašnjeg stanja? I šta je uzrok tome, a šta posledica?
- Zakasnili smo u procesu otuđenja. Nismo uskladili nivo otuđenosti sa trendovima. Imamo ajfon, a nemamo za zubara. Što i mi ne bismo bili pod iskušenjima pod kojima su svi.
.jpg)
