Izvor: Večernje novosti, 06.Jul.2013, 22:55   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mati Fevronija: Narod odlazi, ja vapim - ostanite!

NI u najcrnjim brigama nisam mogla da pomislim da će naš narod u Metohiji pogoditi takva sudbina, da će ga poželeti zemlja, svetinja. Kuća njegova. Da će mu ostati njiva pusta od stopa, ispod kojih mu izvukoše čitave vekove. A, evo, za nesreću, tako je. Godina, 1999. Jun... - Puna porta, kao oko. Došli ljudi da se pozdrave sa manastirom. Sve živo jeca. Molim ih, ne idite. Kažu, vratićemo se. Dok se ovo smiri, eto nas. Na kapiji, dole, govorim ponovo: ostanite ovde, dok se ne smiri. Plačem. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Ali vesti, koje stižu, sve crnja od crnje, ubrzale su naš rastanak. Nikad goreg zla. Odlazi vojska. Čitave kolone. Za njom narod. Vojska nam ostavlja lekove. Šta će nam lekovi, kad vi ne ostajete. Sestrinstvo skamenjeno. Mati, šta će s nama biti, neka od njih je upitala... Šta bude sa mnom i s vama će, eto, to će biti. - Odlučila sam da ostanemo. Zahvalna Bogu i našoj crkvi, što mi se srce nije zbunilo i uplašilo. Sad, kad pomislim... Da smo krenule u taj nesrećni zbeg, ne bih izdržala ni do Đurakovca. Ma, ni do kapije. Patrijaršija, mesto poklonjenja, u prvim danima egzodusa srpskom narodu je postala utočište i lečilište. Za svaku ranu. DA SE SRBI POKAJU I VRATE SVETI vladika Nikolaj je rekao: ako se Srbi pokaju i vrate svojoj crkvi, jedna mala grupa može da promeni svet. Ali onaj "kusi" ne da. Vrti i okreće na svoju stranu. - Nije bilo sata, a da neko ovde ne potraži spas. Nije bilo onog ko nije došao, a da nije doneo vest o stradanju. Svoje porodice, rođaka, komšija. Jedni kažu: vojska Albanaca ubija i pali redom sve što je srpsko. Gori cela Metohija. Mitropolit (Amfilohije) i vladika (Atanasije) idu u Belo Polje. Spasavaju žive. Sahranjuju mrtve. Čitaju opela. Maricu Mirić, ubijenu i unakaženu devojku sahranili smo na patrijaršijskom groblju. Bili su to dani nalik paklu. 2002. Januar... - Godina i po prošla, narod se ne vraća na svoje. I nema gde. Dolazi u Patrijaršiju, a odatle krijući se do svojih nekadašnjih kuća. Vraća se ogorčen. Ja ih ponovo zastajkujem. Imate kuću, Patrijaršija je kuća sviju nas. - Za Božić nam došao patrijarh (Pavle), služio liturgiju. Pričam mu kako sam pred onaj rat pošla u manastir i kako mi je majka rekla: živa crkvu ne napuštaj. A on će: znaš li koliko puta si to ispričala? Htedoh da kažem, mislila sam da te pitam, dokle će ovo zlo da traje? Onda sam se setila da je kao episkop jednom govorio: izgleda mi da je već zapisno da Kosovo i Metohija ne budu srpski. Tako sam zaćutala. Proleće, 2004. Mart... - Sedamnaestog, popodne, krenu hajka na nas. Iz šuma prema manastiru. Iz grada, prema kapiji. Odozgo, s puta, bacaju kamenje, viču. Svašta viču... A sve mlado, snažno. Italijani bili oštri. Ne daju im da priđu. Dobro su nas čuvali. I sačuvali... Uveče zovu iz Patrijaršije u Beogradu. I tamo su u brigama. Kažem im, ne brinite, teškoće su nas ojačale i sve borbe na našem duhovnom utvrđenju. Posle, kada se zlo stišalo, prionule smo da se utvrdi zid oko manastira. Dozida. Podigne kapija na skretanju s puta. Udare šiljci na betonsku ogradu. Ali Albanci se bune. Ne daju da se ograđujemo. Popustili su kad su ih pritisli ovi iz međunarodne uprave. TREBA NAM NADA DA li ću dočekati dan da se savlada ova tragedija? Da se u Peć vrate Srbi koji su ovde od davnina živeli? Vazda je bilo teškoća, ali je bilo i više nade. Ja se molim, verujem i nadam da će se i ove nevolje prevazići. Zima, 2008, februar... - Udarili Albanci u Peći, u proslavu. Dobili državu. Haritina i ja, posle nekoliko dana, idemo u posetu našem Dedi (patrijarhu Pavlu na VMA). Zatekli smo ga sa Molitvenikom na prsima. Svega je bio svestan, ali šta je mogao u svojoj bolesti i starosti. Leto, 2008, avgust... - Nekakva tuga, otud sa kapije. Sedmoro, osmoro ljudi - ide. Nose krst. Ja bolje pogledam, nije nov. Mati, kaže ovaj što ga nosi, mi selimo našeg sina iz pećkog groblja. Sahranićemo ga tamo gde smo mi. U miru da počiva. Pa, ostavili bismo krst u patrijaršijskom groblju, ako može. Može, jedva govorim, mučim se da ne zaplačem. Posle nešto mislim, možda je ovaj krst, što ostavljaju, znak da će se jednom vratiti. Oni, ili neko njihov. Ove godine, ovih dana julskih, u Patrijaršiji... - Opet me pitaju: Šta će sa nama sada biti? Ja opet isto: Otkud ja znam. Znam samo da crkvu žive ne napuštamo. Ni zmelju, Kosovo naše. A neće ni Bog nas napustiti. KRAJ

Nastavak na Večernje novosti...