Izvor: Politika, 03.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Masna slova
Samozvani Džems Bond tabloidnog novinarstva na ovim prostorima, utegnut u odelo, sa nemačkim "lugerom" u ruci i golišavom plavušom uz zadnjicu, kolumnista zagrebačkog "Globusa" Denis Kuljiš ponovo je pronašao staru zanimaciju – tračeve sa beogradskog asfalta. Ništa slađe za barda hedonizma – u istom dahu obračunati se sa bivšim prijateljem (dizajner Mirko Ilić) i "balkanskom kupusarom" ("Politika") a usput domaću publiku obilno nahraniti tračevima koje je srpska žuta štampa prežvakala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pre koju godinu.
U naporu da bajatim "senzacijama" udahne svežinu, majstor svog zanata bio je aljkav. Kao kontrast "Politici" koja se autoru "Globusove" reportaže "Dizajner za prodaju magle" nije dopadala ni dok je imala "karakter negativca", a još manje sada, redizajnirana, a ipak "srpska, ćirilična, i gradska i narodska, patriotska", Kuljiš piše kitnjasto, pomažući se stranim rečima, valjda da napisano izgleda "intelektualnije" i više "šik".
Uzdignut visoko u oblacima, sarkastičan šeret kakav je bio i kad sam ga upoznala početkom 90-ih dok je uređivao prvu varijantu "Globusa" u partijskoj zgradi hrvatskog CK, odmaknutoj od centra Zagreba, Denis je odvažan da lansira svakojaku prljavštinu, jer zna da se to prodaje kao med. Otkako je "Globus" promenio vlasnika postao je kolumnista, a kad u domovini ponestane štofa, eto njega u Beograd, čiji su noćni život, visoko društvo i političke razmirice, to je davno shvatio, vazda zanimljive čitaocu u Hrvatskoj.
I evo pikantnog štiva u kome su izmešane zgode s dvora "nesuđenog kralja Ace Drugog", preko "ortodoksnog srpskog glasila" ("Politika") do lascivnih detalja iz života Denisovog nekadašnjeg tesnog saradnika koji mu je u međuvremenu utekao u Njujork (Ilić). Profesionalac je, začudo, pobrkao oruđe svog zanata – u šaci stiska pištolj umesto pera ili lupe, simbola "investigativnog" novinarstva. I ode k vragu ono, što mu je bilo sveto dok je počinjao karijeru nadobudnog urednika uz obalu Save.
Tako nije potrefio imena svih protagonista svog pisanja, nit' glasine koje su mu ušle u uho u "opulentnom" beogradskom "Hajatu". Nehotice, novinarski meci ispadoše ćorci, čak i u najubojitijem delu gde bi da masakrira lik i delo nekadašnjeg druga oružjem kojim "profi" njegovog kova nikako ne bi smeo. Umesto da juri mrvice po "Hajatu", Denis bi bolje utrošio vreme da je prošetao do centra grada i u bilo kojoj knjižari nabavio Šopenhauerovu "erističku dijalektiku" ili "umeće kako da se uvek bude u pravu, objašnjeno u 38 trikova". I to u najdražem, latiničnom izdanju.
Ili veruje da mu stara slava dopušta da posluživši se "Politikom" pregazi Ilićevu privatnost taktikom "ličnog napada" tj. "argumentum ad personam", Kuljiševim rečnikom? Baš u skladu sa Šopenhauerovim spisom iz 1864: "Kad primetimo da je protivnik nadmoćan i da nećemo biti u pravu, treba preći na nivo ličnog, vređati, biti grub... (i onda) potpuno napustiti predmet, a napad usmeravati na protivnikovu ličnost. Postajemo, dakle, zajedljivi, zlobni, uvredljivi, grubi. To je, umesto poziva snagama duha, poziv snagama tela."
I tu dolazimo do razlike između ozbiljne i "žute" štampe. Kuljiš voli novine "masnih naslova" i džambo-fotki koji nas poput reklama sa bilborda bombarduju svojom "istinom", jašući na niskim strastima. Kritika iz takvog pera nije loš, već dobar znak za ozbiljnu štampu. I dokaz da je na pravom putu.
Svetlana Vasović-Mekina
[objavljeno: 03.02.2007.]
