Izvor: Politika, 11.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Martovski dnevnik
Sedište Demokratske stranke, kabinet predsednika, 26. mart 1999.
Prisutni: Zoran Đinđić, Zoran Živković, Aleksandar Krstić, Goran Vesić, Živorad Anđelković, Svetlana Stipčević, Ljiljana Lučić, Čedomir Jovanović, Dragan Kopčalić, Slobodan Vuksanović.
Tema: Rat
Đinđić: Nažalost, jedina tema je bombardovanje. Želeo sam da razmenimo mišljenja šta mi možemo da uradimo kao stranka u ovom periodu.
Živković: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ovo nije naša priča u kojoj možemo da igramo neku važnu ulogu. Ovi događaji nisu primereni duhu naše stranke. Mi ćemo više biti prisutni svojim odsustvom.
Đinđić: Tačno, svaki pokušaj da sada nametnemo svoju politiku je propast. Ne možemo podržavati Miloševića, ali moramo osuditi napad na našu zemlju. Moramo da održimo balans između zdravog razuma i patriotizma. Mi moramo braniti zemlju, osuditi nasilje, tražiti prekid rata. Najgora stvar koja može da nam se desi jeste da nam uzmu Kosovo, a ostave nam Miloševića. Šta onda da radi DS?
Jovanović: Treba napraviti plan održavanja komunikacije sa članstvom. Ona mora biti dnevna i lična. Doturati pomoć u lekovima i hrani gde je potrebno.
Stipčević.: Jedina poruka DS mora biti patriotska.
Đinđić: Naš problem je u tome što kada domaćoj javnosti izgledamo normalno, stranci nas doživljavaju kao kretene i obratno. Ovde mora da se pojavi neko ko će prekinuti rat i stvoriti utisak da je svako pobednik, i Sloba i Klinton. Taj neko može biti samo Kofi Anan. Predlažem da mu DS napiše pismo.
Sedište Demokratske stranke, kabinet predsednika, 27. mart 2000.
Prisutni: Zoran Đinđić, Oliver Ivanović, Milan Ivanović, Nikola Kobajić
Tema: Kosovo
M. Ivanović: U Prištini je ostalo svega 324 Srba. Odlaze i iz Gnjilana, Gračanice, Orahovca, Mileševa... Obilić i Kosovo polje još uvek mogu da se održe. Oko Gnjilana ima blizu 10.000 ljudi. Postoji oko 500 km² gde bi moglo da se vrati pet do šest hiljada povratnika iz Kraljeva, Kragujevca, Čačka i Smedereva.
O. Ivanović: Dinzbir i Ogako su dali neke dobre izjave za Srbe, ali smatramo da je misija propala. Moma i Artemije bi ušli u civilnu misiju, a mi mislimo da je to katastrofa.
M. Ivanović: Od vas tražimo podršku da ne uđemo u Unmik. Kušnerov plan sigurnih zona nije dobar za nas. Kosovska Mitrovica je sudbonosno pitanje za Srbe sa Kosova, voleli bi da dođete u Mitrovicu.
O. Ivanović: Počeli smo da organizujemo redovne konferencije za novinare, pravimo biltene, video snimke, treba nam marketinška podrška od DS-a. Treba nam veb prezentacija, logo...
Đinđić: Vreme radi protiv Srba. Mi iz dana u dan branimo sve manju teritoriju. Međunarodna zajednica nema nikakvu strategiju za Kosovo, Kušner mnoge stvari radi iz svog hira. Potrebna je akcija, a ne reakcija, napad, a ne odbrana, ne u fizičkom smislu, već u idejama, predlozima. Najvažnije je da vi koji živite tamo zamislite šta će biti za godinu dana, za dve godine, za pet. Ako svoj optimizam ne nametnete sunarodnicima i ako oni pomisle da će se čitav život braniti i čuvati svoju decu od kuća do škola, oni će se iseliti.
Ideja o povratku Srba je najbolja ideja, to je prelazak iz odbrane u akciju! Što više Srba, veća je bezbednost. Ako prvo tražite bezbednost pa povratak, bezbednost nikada neće biti dovoljna.
Predlažem:
– Formirati zajedničko telo za povratak Srba.
– Formirati Fond za povratak od međunarodnih para.
– Početi sa prikupljanjem međunarodne peticije za povratak Srba. Objaviti oglase u SAD sa tekstom da nas je Klinton prevario i da birači u Americi treba da razmisle za koju opciju da glasaju na predstojećim izborima.
– Formirati kancelarije za povratak u Kragujevcu i Nišu i Mitrovici koje bi napravile karte raseljenih Srba i vodile računa gde i od čega žive.
Siniša da pripremi moju posetu Mitrovici, sledeće nedelje idem na Kosovo!
Vlada Republike Srbije, kabinet predsednika, 7. mart 2001. god.
Prisutni: Zoran Đinđić i ja
Tema: Obnova Beograda
„Šta je, više ne hvataš beleške, počeo si da pamtiš”, kaže kroz osmeh Zoran dok gleda u moje prazne ruke.
„Sve manje pišem, a sve više gradim”, odgovaram u šali.
„Pa, vreme je da u ovoj zemlji počne da se gradi. Mnogo toga nas čeka”.
„Znam”, rekoh, „to smo se dogovorili još 30. septembra 1997. kada smo izlazili iz Skupštine grada”.
„To si zapisao?”, ponovo kroz osmeh pita Zoran.
„Ne, to sam zapamtio. I nikad neću zaboraviti kada si rekao gledajući sa terase kabineta gradonačelnika da ćemo se vratiti jednog dana da i na zgradi Predsedništva postavimo orla.”
„Hoćemo”, reče Zoran, „ali prvo da pokažemo svetu da smo narod koji završava svoje velike projekte. Beograd mora da postane svetionik ovog dela Evrope. Hoću da završite Hram, Halu sportova, da obnovite centar grada, da raščistite divlja naselja, da izgradite nova. Kapital će krenuti da se seli iz istočnih zemalja ka nama jer smo novo tržište, a mi moramo da budemo spremni za to. Beograd je glavna mreža naše privrede. Novac uhvaćen u tu mrežu širiće se u koncentričnim krugovima kroz Srbiju, kao talasi od kamena bačenog u vodu. Poslovne zgrade, tržni centri, stambeni blokovi, hoteli, to su sve projekti koje će graditi naši ljudi, naša preduzeća, novcem iz sveta. Deo njihovog profita postaće nova ulaganja u njihova mesta i gradove širom Srbije”.
„Možda je ipak trebalo nešto da pribeležim”, mislim u sebi i pokušavam da objasnim Zoranu kako smo u Beogradu zatekli urnisanu infrastrukturu, kasu bez para, neplanski i nestručno formiranu upravu, da će trebati vremena i strpljenja da se to dovede u red...
Biljana, Zoranova sekretarica, ulazi u kabinet i moli nas da prekinemo razgovor jer Zorana već dugo čekaju u salonu preko puta.
Dok ustajemo Zoran me pogleda u oči i reče: „Svi samo kritikujete, ništa vam ne valja, a niko nema hrabrosti da predloži rešenje da se ne bi suočio sa kritikama drugih. Kritike bez predloga rešenja su samo propaganda i gubljenje vremena”.
Izlazimo iz kabineta. Prvi put nakon toliko godina me je sramota.
„Imam rešenje”, rekoh na rastanku.
„Da čujem”, kaže.
„Videćeš ubrzo”.
Dve godine nakon toga, završili smo Beogradsku arenu i u njoj održali Evropsko prvenstvo u košarci, obnovili smo sve gradske bulevare, Novi Beograd od spavaonice pretvorili u radionicu, podigli smo Hram Svetog Save i u njemu ispratili Zorana...
Ništa zapisao nisam, sve zapamtio.
Siniša Nikolić
[objavljeno: 12/03/2009]
