Izvor: Blic, 08.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Maradonino zaveštanje
U godinama bez svetskih i evropskih prvenstava, onda kada se nacionalni fudbal igra samo u Južnoj Americi i Africi, čovek počinje da razumeva pojam „treći svet". Svi oni briljantni igrači koji ostavljaju krv i znoj po velelepnim evropskim objektima sportske arhitekture, sada su na svojim ledinama, svojim malim stadionima na kojim još uvek postoje betonska stepeništa bez sedišta, tamo gde je broj gledalaca neizvestan jer je neprebrojiv, tamo gde se na fudbalsku utakmicu još uvek gleda >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao na pučku svetkovinu, a ne glamurozni ceremonijal.
Poslednji od onih koji su spajali prvi i treći svet, Dijego Maradona, živi svoj zemaljski život palog anđela, sve jednako nedoumevajući šta mu se stvarno desilo u životu, raspet između beatifikacije i unižavanja, žrtva sopstvene manije veličine, tuđih projekcija vlastitog ega na njegovu ličnost i surove logike pomahnitalog kapitala.
Gledajući Kopa Amerika, ne mogu se oteti sledećem dojmu: sve što se ne dešava na evropskom tlu jeste Maradonino zaveštanje. Sa Maradoninim izlaskom iz igre u onoj utakmici na tlu predbušovske (i postbušovske!?) Amerike, na mestu gde je skončao JFK, završila se epoha u kojoj je treći svet bio egzotična smesa adrenalina, preteranog patosa i čiste radosti igre. Ronaldinjo, čovek na koga se čekalo kao na novog kralja igre, pripada svetu u kome je moguće svu gorčinu, nepravednost i surovost, prevazilaziti osmehom i blagošću. Maradona bejaše anđeo garavog lica, Ronaldinjo je arhanđeo milosrđa, vrhovni melek u hramu u kome više nema buntovnika.
I kada se gleda argentinski put ka tituli na Kopa Amerika, vidi se da ono što je bila El Dijegova veličina mora biti rastvoreno u najmanje dve ili tri osobe: od jednog Mesija, Rikelmea i Kambijasa može se sačiniti lik tek približan Čupku. Mesijev dribling, Rikelmeova mrzovoljna zapitanost pritajenog buntovnika i Kambijasov liderski pregled igre, to je ono što Argentinu čini najmoćnijim timom na južnoameričkom prvenstvu.
Drugačije rečeno: odsustvo Ronaldinja, očigledno umornog posle sezone u kojoj je uzalud davao golove žrtvovan od Barselonine uprave i nedovoljno kompetentnog trenera, nespremnog da bez Etoa i Larsona uradi bilo šta više od onog što jeste, prokazan od površne štampe koja mu svojom represivnom blagonaklonošću samo odmaže – odsustvo, dakle, najboljeg igrača na svetu – čini Brazil, pod Dungom, nespremnim na velika dela.
Dunga, pak, budući bejaše odbrambeni igrač – i u svom vremenu nepriznat kao najbolji na svetu, prevashodno zaslužan za brazilsku povratničku titulu, slavu koje su prigrabili Bebeto i jedan zbilja veliki kralj za jedan dan, Romario – pokušava Brazilu doneti onoliko evropejskog koliko ga argentinska igra uvek sadrži. Ali, Brazil je ogromna zemlja, fudbalski kontinent za sebe, a Argentina, to je u fudbalskom, a i nekim drugim smislovima, parče Evrope, tamo negde daleko. I južno.
Maradona je igrao pod Basileom, ponovo selektorom Argentine, i nije voleo tu igru. Alfio Basile, defanzivac po mestu u timu, kao i po svom duhu, na drugoj strani, bio je trener pod Maradonom, u ono vreme kada je njegov pad postao očigledan. Sada, Basile više nema prepreka da igra svoju zatvorenu igru; otkako je Maradona otišao, onog dana u Dalasu, južnoamerički fudbal više nema nikoga ko bi postavljao pitanja. Brazilci su suviše dobro plaćeni i suviše okrenuti sambi da bi im nešto uistinu smetalo. Basile ima najbolji nacionalni tim na svetu u ovom trenutku, i ide tamo gde nije stigao ranije, a gde ga čekaju Menoti i Bilardo: ka tituli svetskog prvaka u fudbalu, ukoliko izdrži do dve hiljade i desete. Kopa Amerika prva je postaja na tom putu: u Južnoj Africi, mestu koje je po genius loci bliže Argentini nego bilo kojoj drugoj tački sveta, Basile će imati sve što mu treba, a najpre Mesija i Teveza, kao igrače u najboljoj snazi.
I dok se Dunga muči sa pokušajima da svoje igrače natera da na tlu sopstvenog kontinenta igraju evropsku igru, argentinski selektor može samo da usmerava svoj evropski tim ka onim segmentima južnoameričke škole mišljenja i osećanja igre koji su je oduvek činili autohtonom. Tako je, uzmimo, bilo dovoljno da Mesi uđe u igru, pa da paragvajski otpor, u utakmici važnoj samo po tome ko će se sudariti sa Meksikom u četvrtfinalu, postane predmetom zabave: posle dva šaranja kroz protivničku odbranu, Mesi je začeo nešto što će, na kraju, postati jedini gol. Ostalo je bilo stvar rutine.
Ako ima nekog ko može sprečiti neizbežnu argentinsku titulu, onda je to Ugo Sančez i njegov Meksiko. Od posustalog Brazila preuzevši ludički element zaigranosti – valja samo citirati onaj Kastiljov gol preko Aleksa, dostojan Pelea i Ronaldinja zajedno, od Argentine pozajmivši evropejski odnos prema igri, Meksiko je naučio sve one lekcije zbog kojih je pao u Nemačkoj prošlog leta. Njihova je igra najbolja moguća sredokraća između brazilske i argentinske: tamo gde Brazilci uporno srljaju kroz sredinu, Meksiko ima pas ili centrašut s boka; tamo gde Argentici zatvaraju prostor, Meskiko ima Rafu Markesa koji više ne juri napred, kao u Nemačkoj, nego strpljivo gradi svoje carstvo na sredini terena bližoj svom golmanu. Kada Brazil pokušava da igra kao Argentina, to može biti efikasno, ali nije istinito. Meksiko nema tih problema: od njih trijumf očekuju samo njihovi navijači.
Južna Amerika, u ovom času, nema svog kralja. Melihor, Gašpar i Baltazar argentinskog fudbala – Mesi, Kambijaso, Rikelme, tri kralja – zadovoljni su podelom carstva. Maradonino zaveštanje možda se jedino tako i može ispuniti.
