Izvor: Politika, 07.Feb.2012, 18:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manje je više
„Bernardijeva soba” je nesvakidašnje delo jasnog koncepta i formalno do kraja čisto izvedene ideje koja, paradoksalno, afirmiše sve ono što 21. vek dezavuiše: estetsko i umetničko kao vrhovnu vrednost, usamljenost i skrivenost od javnosti, humanizam i odricanje od moći, prestiža, politike, nametljivosti i egoizma svake vrste. Izbegavanje tehnološkog i civilizacijskog komfora potrošačkog društva, svih ovovremenih blagodeti koje se tako lako pretvaraju u zamke za lov na homosapijensa.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
„Bernardijeva soba” je nastala na osnovu jedne priče prethodno objavljene u dvojezičnom (mađarsko/srpskom) časopisu „Simposion” čija su tema bile automobilske olupine. Roman je iz priče o auto-otpadu prerastao u priču o društvenom otpad(nik)u, Pišti Petroviću. U glavnim crtama i ovaj roman nastavlja osnovne poetičke linije Slobodana Tišme, a to je insistiranje na bartovskom uživanju u kategorijama estetskog i umetničkog, na afirmaciji „slabog subjekta” i koncepta humanizma radi otkrivanja opštih vrednosti koje se iz estetskog prelivaju u sferu svakodnevnog kao čin jedne više pravde: spajanja univerzuma sa ljudskošću.
Odricanje od „volje za moć” ugrađeno je u same temelje Tišmine poetike i njega prati potpuno osvešćeni stav da je svako pisanje ideološko, da zagovara izvesne ideje, „politiku”, ali da ta zaokupljenost sopstvenim značajem previđa postojanje univerzuma. Proživljavajući jedan konceptualni život koji zbog toga nije ništa manje iskren, Slobodan Tišma posredno pokazuje da borba za moć i težnja ka perfekciji vode egoističnoj zaokupljenosti sobom.
Da su opsednutost tehnikom, politikom, dnevnim tračevima, civilizacijskim progresom ono što udaljava od ljudskosti i da joj se jedino umetnost približava. Otuda su i njegovi junaci „slabi subjekti”, uslovni „besposličari”, nenametljivi ljudi, umetnici i/ili zaljubljenici u umetnost neodređene polnosti, nedefinisanih ciljeva. Otuda i utisak lakoće Tišmine rečenice, jednostavnosti fabule, nepretencioznosti ideja. Ali, utisak je često varljiv i ono što nazivamo lakoćom stila, kod Tišme je ritmična rečenica sa muzičkom potkom koja vrludajući kroz realistički diskurs iznedri neobičnu asocijativnost.
Izbegavanje jasne žanrovske određenosti, odricanje od perfektne kompozicije i drugih literarnih, zanatskih zakonitosti, sve su to odrednice same Tišmine poetički zacrtane želje da se kroz umetnika prozire ljudska nesavršenost i grešnost, a ne tehnicistička perfekcija. Metafora Okeana je u romanu možda najjasniji trag onoga za čime Tišma traga insistirajući na približavanju ljudskosti i umetnosti, koji predstavljaju dva od tri temelja, uporišta njegove umetničke piramide. Do trećeg, spajanja sa univerzumom (Okeanom), stiže se poštujući dva prethodno pomenuta principa.
Tražeći smisao kroz povlačenje iz sveta realnosti u svojevrsni limb, u neodređenu egzistenciju bez jasnih granica individualnosti, u potragu koja se očituje više u obrisima lutanja i odricanja od svake jasne akcije, Tišmin junak teži jednoj vrsti budističkog ideala nečinjenja. Odricanje od moći, od istorije i politike, izbegavanje suočavanja, skromno bivstvovanje, nenametljiva egzistencija bez udobnosti i lažnog sjaja prolaznosti, a pre svega uživanje u umetnosti, sve su to putevi što vode ka dosezanju Okeana, ka istinskom doživljaju univerzuma.
Alhemičarski i homeopatski princip „manje je više”, toliko različit od svega aktuelnog u svetu liberalnog kapitalizma, potrošačkog načina života, nadmenosti tehnološkog progresa i bespomoćnosti života bez marketinga, postao je praktično nemoguć, irealan. Činjenica da je zagovornik tog principa dobio nagradu i došao u žižu javnosti donela je ohrabrenje i optimizam kakvom gotovo da se više nismo ni nadali. Godina je 2012, smak sveta je blizu, lepo je razmišljati da će to možda samo biti smak sveta kakvog smo do sada poznavali. Ovo je godina Slobodana Tišme, ako je verovati prvim znacima, nastupiće promene, ući ćemo u eru ljudskosti.
Jasmina Vrbavac
objavljeno: 29.01.2012.
