Izvor: Politika, 03.Okt.2010, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manjak platiša
Na pretek je ponuda za svetliju sutrašnjicu ali ne i za izlaz iz zatamnjene današnjice
Bore na licu odaju da prolazi kroz njemu mučni proces koji se kod drugih ljudi zove razmišljanje. Ovakav opis jednog zbunjenog lika čuo sam svojevremeno, u jeku jednopartijskih razračunavanja, kada se dotični našao u situaciji koja mu je sugerisala da bi mogao da odstupi od navike da bez razmišljanja sprovodi osmišljenost „odozgo”.
Začudo, bore sličnog porekla primećujem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i sada. Ocrtavaju se na licima mnogih, prinuđenih da razmišljaju o stvarnosti, koja je osporila nove sistemske jednosmernosti.
Namnožile su se nedoumice. Jedna od njih je: kako to da je tekuća kriza začeta, i svetom se proširila, baš u ustrojstvima od kojih nema boljih?
Najjednostavniji odgovor bi mogao da glasi: sistem koji se uzdigao na svekolikoj konkurenciji posrnuo je zato što je ostao bez političke konkurencije na koju je navikao, dok ju je dobio u ekonomskom vidu za koji nije bio pripremljen. Stvarnost nije, naravno, ni u ovom slučaju toliko uprošćena.
Najviše se, na primer, štrajkovalo ovih dana u Evropi iako su –kako je ispravno konstatovano u opsežnom Rojtersovom registru –radnici u njoj najzaštićeniji. Evropljani su, mada se to ne naznačava, zapravo bili u misiji dalekosežnijoj od lokalnih demonstracija: branili su –pogodnosti, koje poodavno poseduju a koje bi godile, u krajnjem ishodu, i podanicima ustrojstava koja spolja podrivaju dostignuća Starog kontinenta.
U toku je „razorno prilagođavanje”, rekao bih. Glavni akteri bi da sačuvaju svoje, uz preuzimanje najboljeg od drugih.
Evropa zaostaje za „špicevima” Amerike i Kine ali i uspon Baraka Obame do kormila Bele kuće i uzlet spoja političkog komunizma s privrednim kapitalizmom u Kini makar su posredno proistekli iz težnje da se dostigne ključna vrednost evropske kombinatorike: usklađivanja tržišne akumulacije i socijalne distribucije kapitala. S druge strane, pojačano evropsko objedinjavanjeje dobrim delom proisteklo iz spoznaje da se jedino tako može uhvatiti korak sa „G 2” ili „Kimerikom”, kako je nazvana ekonomska simbioza Amerike (uvozne i dužničke) i Kine (izvozne i poverilačke).
Nijedan od tih i sličnih kurseva nije stabilan. U Evropi, koja se objedinila da bi se uravnotežila, opet dominantnu poziciju preuzima Nemačka. Obami zameraju za „uvoz nepoželjne evropske socijaldemokratije” i ankete predviđaju pobedu opozicionih republikanaca nad njegovim demokratama na novembarskim parlamentarnim izborima (ne i za šefa države). U Kini se rasplamsavaju sporovi, zbog rastućih socijalnih i regionalnih razlika.
Indija, Rusija, Brazil, pa i Turska,kao i neke druge regionalne sile, povećavaju svoj uticaj. Još se ne može, pak, sa sigurnošću razaznati na šta će, iznutra i spolja, njihovi kursevi da izađu.
Na vanrednoj proveri su sve smernice –što povodom serije evropskih protesta sugerišu i madridski „Pais” i londonski „Gardijan”. Štrajk je predstavljao skromni uspeh sindikalaca i nije uzdrmao vladu –ocenjuje španski dnevnik, dok engleski list ukazuje da ne treba potcenjivati domete panevropskih gnevova, koji podsećaju da je demokratija „proces širi od osvajanja vlasti na izborima”.
Još manje se postiže silom nego milom – upozorava britanski istoričar Timoti Garton Eš. Po njemu, dobitnik u američkom ratu, dugom gotovo deset godina, protiv nasilnog islamizma je –Kina. Citira, pritom, i šefa uticajnog njujorškog Saveta za međunarodne odnose Ričarda Hasa, koji precizira da je u „ovoj uvrnutoj dekadi” supersila utrošila „više na infrastrukturu napadnutog Avganistana nego na održavanje sopstvenih saobraćajnica i komunalija”. Navodi i reči senatora Džona Insajna da je „najveća opasnost po bezbednost Amerike –prezaduženost” (mahom Pekingu i Tokiju).
Amerika je zrela za reforme, dodaje Eš. Da bi, nastavlja, premostila raskol između Silicijumske doline koja „napreduje brzinom naučne fantastike” i vašingtonskih nesavremenosti „po koracima Brežnjevljevog SSSR-a” (potom krahiranog).
Na pretek je, čini se, ponuda za svetliju sutrašnjicu, ali ne i za izlaz iz zatamnjene današnjice. Prisećam se, prigodno, izjave jednog od ovdašnjih poodavnih funkcionera da smo „s partnerima ugovorili sjajan biznis, samo fali finansijska konstrukcija, jer oni nude tri puta manje nego što mi tražimo”. Posao, jasno, nije mogao da bude realizovan.
I sada postoji globalna saglasnost ozajedničkim aranžmanima. Ali, opet manjkaju „jedino” –platiše za „finansijsku konstrukciju”.
Raspleta nema na vidiku. Teret za greške finansijskih lidera prebacuje se mahom na poreske obveznike. Otud talas štrajkova. Ali, bez masovnosti koja bi pokazala da su nadvladane bojazni –da može biti još gore po nedužne.
Momčilo Pantelić
objavljeno: 03/10/2010
