Izvor: Politika, 19.Jul.2013, 13:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manevri na Pacifiku
Jedan izraelski general je pre više godina izjavio kako izraelska vojska ima samo dva zadatka: „Ili da ratuje ili da se sprema za rat”.
Verovatno i ruski generali razmišljaju na isti način, pa su, od kada je Sergej Šojgu postao ministar odbrane, velike vojne vežbe ruskih oružanih snaga postale uobičajene.
Tako su sada u toku manevri pripadnika Istočnog vojnog područja u kojima učestvuje 160.000 vojnika, podoficira i oficira, više od 1.000 tenkova, 130 borbenih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << aviona i 70 ratnih brodova. Uzbuna im je data tokom noći između subote i nedelje, kada je većina oficira izvan kasarni, a vojnici se odmaraju. Trebalo je proveriti brzinu aktiviranja jedinica, potrebno vreme za napuštanje kasarni i baza, kao i prelazak iz marševskog u borbeni poredak.
Ruski generalštab svestan je da je bilo kašnjenja u aktiviranju jedinica u ratu u Gruziji u avgustu 2008, ali ne samo zbog određenih političkih dilema u Kremlju.
Slične masovne vojne vežbe već su ranije održane u Južnoj, Zapadnoj i Centralnoj vojnoj oblasti Rusije, no ovi manevri na istoku su najveći, najmasovniji. Istina, još 2005. ruske oružane snage su izvele 50 velikih vojnih vežbi, među kojima su bile i dve zajedničke: „Mirovna misija 2005”, sa Kinom na kineskom poluostrvu Šandong, i „Indra 2005”, s Indijom.
Kako svi ekonomski izazovi budućnosti pripadaju Pacifiku, tom regionu većinski verovatno pripadaju i svi budući mogući ratovi.
Rusija predsednika Vladimira Putina manje-više javno kaže da je „strateško partnerstvo” sa SAD bilo obično licemerje, a Putin je, zastupajući generale koji nisu prihvatili poniženje zbog gubitka statusa supersile, ocenio da je vreme da Moskva ponovno uloži u atribute moći. Rusija se naoružava, polako ali sigurno. Teško je, zapravo, zaključiti je li demonstracija vojnopomorske moći Rusije samo puko razmetanje, ili strateški potez. Politička poruka sigurno jeste.
U svakom slučaju, bilo bi jednako kontraproduktivno potcenjivati, kao i precenjivati, ponovno buđenje ruske vojne moći. Ruska vojska svakako je zaustavila svoj sunovrat iz vremena Borisa Jeljcina, ruski generali više se ne muče oko utvrđivanja koje su to najveće pretnje po vitalne interese države, sada su zaokupljeni menjanjem starih i zastarelih strateških koncepata, transformacijom mehanizovanih divizija u „namenske” jedinice.
Tu su i nove rakete RS-24 s višestrukim bojevim glavama sposobne da probiju sve američke antiraketne štitove, najmoćnija konvencionalna bomba u svetu, novi avioni, nove nuklearne podmornice i drugi ratni brodovi. Ruski izviđački avioni lete, kao u vreme SSSR-a, daleko iznad Pacifika i Atlantika. Opet se formira Sredozemna pomorska eskadra Ruske ratne mornarice.
Moskva želi da opet uspostavi svoje stare vojne baze u Vijetnamu i na Kubi. Prisutna je i ruska želja da se stvori vojno jezgro Šangajske organizacije, pa je još 2007. na južnom Uralu održana velika vojna vežba „Mirovna misija 2007” sa 6.000 učesnika država članica Šangajske organizacije. Tada je kineski predsednik Hu Đintao obećao Putinu da će Peking u eventualnom sukobu sa SAD biti na strani Moskve.
No, i u Šangajskoj organizaciji postoji potencijalni izvor sukoba. Interesi Rusije i interesi Irana i Kine dugoročno se ne poklapaju. U Moskvi smatraju da je Peking bacio oko na rusku naftu i gas, ali i na slabo naseljene oblasti na ruskom Dalekom istoku. Zato i stalno vojno jačanje Kine brine Vašington, ali na neki način i Moskvu, iako je Rusija glavni vojni snabdevač Kine najmodernijom vojnom tehnologijom.
Moskva isporučuje Pekingu moderne razarače klase „sovremeni”, podmornice klase „kilo”, avione „suhoj-27” i „suhoj-30”, transportne avione, rakete svih mogućih tipova. Kina ima vojni sporazum s Indijom iz maja 2006, a Peking odavno vrlo blisko vojno sarađuje i sa Pakistanom.
Američka percepcija kineske vojne pretnje sadrži i ocenu da je cena pretnje američkoj floti na Pacifiku, u blizini obala Kine, manja od cene njene zaštite. Za Kinu je noćna mora američka flota pred njenim obalama, kineska privreda zavisi od pomorske trgovine, odnosno transporta morem, jer Kina uvozi ogromnu količinu sirovina, a izvozi ogromne količine gotove robe.
Kineze, za sada, ne zanima dominacija celim Pacifikom, oni žele da nateraju američku flotu da se povuče iz zapadnog Pacifika preteći joj najmodernijim svojim i ruskim raketama. No, američki je fundamentalni nacionalni interes kontrola nad svim morima i okeanima.
Tu je i Japan koji institucionalizuje sposobnosti pružanja logističke podrške američkim snagama. Japan, koji sve više jača svoje oružane snage, ima teritorijalni spor sa Kinom, nepotpisani mir sa Rusijom, nerazrešenu istoriju Drugog svetskog rata sa Južnom Korejom i Kinom. Naravno i Severna Koreja sa svojim raketama i atomskim bombama. Sve nemili scenariji u Aziji, nejasne slike, jasne pretnje.
Ipak, ono na šta svi generali država pacifičkog regiona obraćaju pažnju na duže staze jesu kapaciteti, a ne namere.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 19.07.2013.
.jpg)
