Izvor: Politika, 10.Jan.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manastir u Inglvudu
Nikad ne rekoh ocu N. šta me je podstaklo da redovno posećujem manastir.
Sve je počelo sa skupom na kom sam bio među predstavnicima crkveno-školske opštine
(jedne od postojeće dve koje su Srbi osnovali u ovom gradu na kraju sveta), kada je
trebalo da se reši pitanje piknika. Oni su se ranije, do dolaska monaha, 2001.
godine, redovno održavali na tadašnjem crkvenom imanju koje je, na zalaganje jednog
čoveka, pretvoreno u manastir. Mati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << igumanija i otac N., jeromonah, su bili protiv
piknika (tako se ovde u Australiji, nazivaju naši sabori, koji bi se mogli
okarakterisati i kao narodna veselja). Smatrali su da oni remete manastirski red.
Zapravo, bili su za sabore koji bi imali čisto molitveni karakter.
To je bilo u aprilu 2005. godine, a radilo se o našem malom manastiru u Inglvudu (posvećen je Roždestvu Presvete Bogorodice) u brdima više Adelaide. Otac N. je tad bio u svojim tridesetim. Mi, ostali prisutni, svi smo bili stariji od njega. Mati je imala neku godinu preko šezdeset. Po redu smo izneli razloge za održavanje piknika: da su članovi naše crkveno-školske opštine finansirali kupovinu imanja (koje je i bilo, najpre, namenjeno saborovanju), a kasnije i izgradnju konaka, podizanje maslinjaka… Doduše, crkva tamo nije sagrađena, ali jedna pomoćna zgrada je adaptirana u kapelu. Želeli smo manastir, no niko nije očekivao da će piknici doći u pitanje.
Monasi su, pak, probali da iznesu svoje viđenje, ali s malo uspeha. Zbog toga, prilično rezigniran, otac N. reče da smo, eto, došli dotle da i Kosovo izgubimo, a nama, ovamo, kao da nema ništa važnije od igranja i pevanja. Posle toga, pokušali smo doći do jednog kompromisnog rešenja, ali su pale neke grube reči, kako to već među nama biva, pa je sastanak završen bez rezultata.
Koliko zbog onoga što je rekao otac N., toliko i zbog neprimerenih reči s naše strane, smatrao sam da treba da odem do monaha, u manastir. Tamo sam, pak, stekao utisak da je njima, kao i drugim ljudima, pre svega, potrebno više razumevanja. U vezi spornog pitanja, mati je ovo rekla: “Zidovi kuće čiji temelj nije postavljen kako treba, moraju stalno da se podupiru. Kad mene ovamo ne bude više , neko će se setiti i reći: ‘Bila je ovde jedna igumanija koja nije htela piknike…’ “. Po svoj prilici, verovala je da će taj njen stav imati pozitivnog efekta u budućnosti.
Službe su služili predano, svakodnevno. Uostalom, one su bile njihov život. Malo po malo, jedna manja grupa ljudi je počela redovno odlaziti u manastir. Treba reći, bilo je i onih koji su, skoro od početka, išli tamo. Među njima se svojom nepokolebljivošću izdvajao stari Stevo koji je, uz svoju ženu, bio prava potpora manastiru. Sve nas je privuklo i to, verujem, što su monasi bili jednostavni i pristupačni ljudi, s kojima se moglo razgovarati.
Od mati smo saznali da potiče iz mnogočlane porodice, da su je dali u manastir u njenoj četrnaestoj godini (odveo je njen otac). Da ju je zamonašio blaženopočivši Vladika braničevski Hrizostom, taj izuzetan čovek, kome mnogo dugujemo. Saznali smo i da je rusko monaštvo, i muško, i žensko, bilo značajno u Srbiji između dva svetska rata, i da su nas oni dosta unapredili. Njena dugogodišnja igumanija, koju je ona, u priči, oslovljavala s “amo”, je bila njihova vaspitanica.
Među nama, koji smo išli u manastir, bilo je i mlađih, i starijih, parova i samaca, i onih koji su dolazili porodično (uz mene je, pak, prilično često, bila moja ćerka). Odlazili smo tamo i zbog posla. Bilo ga je, pre svega, oko maslina, no i ogradu je trebalo obnoviti… Pre posla, mati bi se pomolila za srećan i uspešan rad. Posle nekog vremena, shvatio sam da ona to svaki put čini posebnom molitvom, koja najviše odgovara toj vrsti posla, tako da sam se pitao koliko li ih ona zna. Radili smo svi zajedno. Ako je neko bio vičniji u nečem, njegovi predlozi su se usvajali.
Ukratko, dobro smo se slagali.
Sve su službe u manastiru bile na crkvenoslovenskom. Na liturgiji se moglo primetiti da mati peva cele izobraziteljne antifone. “…Jeliko otsojat vostoci ot zapad, udalil jest ot nas bezzakonija naša. Jakože ščedrit otec sini, uščedri Gospod bojaščihsja jego. Jako toj pozna sozdanije naše, pomjanju jako perst jesmi…”
To matino pojanje je bilo delotvorno tako da joj se većina od nas (ko pre, ko kasnije) pridružila za pevnicom. Bio sam i ranije svestan poetičnosti i blagozvučja crkvenoslovenskog, ali tek tamo sam uvideo da postoji jasna, prirodna veza između njega i srpskog, koju vekovi nisu mogli prekinuti.
Posle službe, išli bi u konak na posluženje i razgovor. Bili su to lepi dani. Od monaha smo mnogo toga dobrog i zanimljivog imali prilike da čujemo. U razgovoru, i sam bih, ponekad, ispričao ponešto od onoga što mi je ostalo u sećanju iz naše istorije, ili književnosti. Tako, jednom, dok smo radili neki lakši posao, smatrajući da će ih to zanimati, pričao sam o Vuku Isakoviču; o tome kako je pečujski biskup bio rešio da ga prevede u katolike (jer kako da ne bude isto što i carica mu). Našavši se u nevolji, Vuk nije imao hrabrosti da mu se odmah odupre nego je izlaz video u tome da se napije. A kad se napio, onda je već mogao da odgovori:
“Požive, moje pravoslavlje slatko, mnoga ljeta u materi mojoj, pa će vo vjeki živet vo
vsi moji potomci. Sladost jest i naša Rusija …”
***
Dani su se nizali. Posle par godina, nakon jedne službe, monasi su nam potvrdili da nameravaju uskoro ići u Srbiju, u posetu, na dva-tri meseca. Tu nameru su nam već bili nagovestili. Međutim, dodali su da postoji mogućnost da tamo i ostanu. Iako nam se mati žalila da je godine polako stižu (uz to, sve manja je bila nada da će neko doći da joj pomogne oko svakodnevnih obaveza), ipak nas je ta najava iznenadila.
Hrabrili smo ih da se svakako vrate. No, oni su skrenuli razgovor na drugu temu. Na kraju, otac N., znajući šta me zanima, odveo me je da mi pokaže knjige koje su dobili od jedne žene našeg porekla. Naime, kad joj je otac, stari, obrazovani emigrant, umro, ostala je iza njega zbirka s kojom ona nije znala šta da čini. Iz pijeteta prema ocu, nije htela da je baci već ju je ustupila manastiru. Te knjige su mi se učinile pravim blagom! Uglavnom su bile istorijske i memoarske sadržine. Većinom su bile izdate između dva svetska rata, a neke, kasnije, u emigraciji. Bio je to neočekivani susret s našom novijom istorijom na posebnom mestu.
Kasnije, tog dana, pitao sam se da li nas to monasi uskoro napuštaju. Da li je s nama , i šire, i uže gledajući, sve moralo tako da bude? No, sudbina tog starog emigranta me je navela na pomisao da će na sve nas ovamo brzo pasti zaborav. Tako je, možda, i najbolje. I ne preostaje nam drugo nego da ga prihvatimo… Neko - i kao utehu.
Dragi Gvozdenov, Adelaida, Australija
...............
NAPOMENA: Molimo vas da imate u vidu da nije dozvoljeno prenositi tekstove sa rubrike bez prethodnog pisanog odobrenja autora i Politike Online jer se time dvostruko krše autorska prava. Nepoštovanje ove zabrane proizvešće zakonske posledice. Redakcija.
objavljeno: 11.01.2013.
