Izvor: Politika, 05.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Malo područje borbe
Odglumiti život, ostatak dana. Ovo je doba koje mrzi starost. Ovo doba, 21. vek, hoće samo mladost i lepotu i zdravlje i rezultate. Specijalno hoće rezultate
U ovom svetu terora mladosti, svetu dugih mišica, ravnog stomaka, rečju vitkog i zategnutog tela, starost je – kao nešto već po sebi ružno. Recimo, a gledam na ulici ili, još i više po autobusima, upravo stare ljude: ili kašlju, ili gunđaju, ili se guraju, ali usporeno i često nevešto, ili se nešto bez >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veze raspričaju, ili, a to najviše, krenu da zapitkuju. Sami, makar usta da otvore, s nekim da progovore.
Opet, retko im, vrlo retko neko ljubazno uzvrati. Nisu ovo vremena za drugog. Naročito ne za drugog a nepotrebnog, što starost obično jeste. Obaška ako je bedna i siromašna, što starost opet obično jeste.
Ponekad mi se čini da se autobusima voze samo stari ljudi.
Nekud su kao krenuli, pa i žure, a imaju uvek gde i kod koga da idu. Na groblje. U posetu svojima kojih nema više i koji će ih jedini izvesno saslušati.
Otkad mi je mama umrla, zavolela sam groblje. Čisto, uredno, a fina tišina, posetioci jedva čujni, samo vrapci okolo. Pre toga sam, da budem iskrena, okretala glavu od groblja. Iz straha, onog straha, toliko je jasno. Trude se, posebno stare žene, da još na nešto liče.
A lepo je videti bakicu s frizurom, ispeglanom i čistom odećom, u nekom davno kupljenom kostimu s hemijskog upravo donetom. Lepo.
Mislim, manje me je tada nešto blam od života kao takvog.
To su, međutim, izuzeci. Beograd je grad mnogobrojnih propalih ljudi. Upadljivo se ta propalost vidi upravo na starim ljudima. Vidi se, pored ostalog, i zbog toga što se nisu, kao gubavci, sakrili u rupe, već bi hteli još malo da uzmu od, možda, poslednjeg svog dana" Pa stalno nekuda idu i motaju se i muvaju se, a najlakše im je da to čine takozvanim sredstvima javnog prevoza. U širokom krugu obiđu grad, bili negde.
S druge, pak, strane, u tim sredstvima javnog prevoza muvaju se i motaju celi dan i mladi, normalno. I pričaju s nekim telefonom a razgovor je, gotovo pa obavezno, prepun psovanja.
Stari, pognutih glava, a ako imaju sreću da sede, pilje kroz prozor. Prave se da ne čuju, da nisu tu. Svi u tom, recimo, busu, koji bismo mogli da nazovemo za ovu priliku i smrdljivo krcati put u život, nastoje nekako da doakaju svojim mukama. Da stvarnost svoju učine boljom, lepšom. Već samim tim što idu, što su krenuli nekud, što veruju da su tog dana preduzeli nešto.
Mene naročito taj stari svet, o koji se stalno svuda saplićem, obično jako nervira. Međutim, ponekad sam i zadivljena. Liče mi na glumce koji sede bezvoljno i čekaju ono: ekšn plis. Pa kreću da učine ovo ili urade ono. Da odglume život, ostatak dana. Ovo je doba koje mrzi starost. Ovo doba, 21. vek, hoće samo mladost i lepotu i zdravlje i rezultate. Specijalno hoće rezultate.
Koja, starost, ne može ništa, ili ništa više, jedino da se zatvori u četiri zida ili, još bolje, ode već jednom" Ne znam za vas, ne znam, ali me nekada jako zaboli kad čujem po busu ono: gde ćeš, bre, matori, j... te" Plašljivo nema odgovora. Starost je strašna. Posebno ovde gde je šutira kako ko hoće.
Oni su sasvim zaustavljeni, na svaki božji način, njihove priče nikoga ne interesuju, ’leba nemaju da jedu, ukrali su im i oteli dvadeset godina i ’ladno ostavili da umru, pa i crknu bogami. Njihovo sasvim malo područje borbe zato i jeste to neprestano muvanje po tramvajima i autobusima, jer možda i sretnu tad nekog s kim će tog dana jedinu reč razmeniti. Tako ja, na kraju krajeva, vidim njih.
A vidim ih zato što su svuda. Pun Beograd. Vidim ih sa razumevanjem. I bolom ponekad.
Vi?
Jasmina Lekić
[objavljeno: 06/04/2008.]
