Izvor: Politika, 06.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Malo do sreće
Aleksandrovo – Braća Vlada i Nenad Mladenović doneti su u Aleksandrovo, opština Nova Crnja u srednjem Banatu. Prohodali su u porodici Smilje Stojanov koja ih je othranila i podigla i nakon smrti ostavila im svu svoju imovinu. Vlada i Nenad danas imaju svoje porodice i kuće koje su podigli na imanju svoje hraniteljice Smilje. A Smilja je jedna od prvih aleksandrovačkih žena koja je krajem pedesetih godina prošlog veka primila decu koja su ostala bez roditeljskog staranja i dospela >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u neko od sirotišta. Humanost su na ovaj način počele da iskazuju i druge žiteljke pa je prihvatanje dece postalo masovna pojava po kojoj će Aleksandrovo postati najpoznatije u Vojvodini.
Selo je nastalo dosta kasno, jer su ovde od 1922. godine naseljavani bezemljaši i sirotinja nakon agrarne reforme koja je provedena u tadašnjoj Kraljevini SHS. Pusto mesto naselili su uglavnom Banaćani, ali i Ličani, Banijci Kordunaši. Oni su dobili golu zemlju za placeve, a sami su gradili kuće. Smatra se da se tada među novim komšijama razvila velika solidarnost, koja karakteriše selo do današnjeg dana. Valjda se zbog toga ovde brzo primila ideja o preuzimanju dece na odgajanje u porodicama i ona je prešla u praksu koja traje duže od pola veka.
Snežana Korica ima sinove Dragana i Dejana s kojima odgaja i šesnaestogodišnjeg Boška, koji je u porodici već sedmu godinu.
– Tradiciju hraniteljstva preuzela sam od svekrve Dare koja je negovanju dece posvetila ceo život okončan prošle godine. Odgojila je nekoliko generacija mališana, ali je doživela i tragediju koja joj je teško pala. Njen štićenik od malih nogu Mića Vlahović je kod nje stasao i onda poginuo u ratu kao vojnik po ugovoru – priča Snežana, predsednica udruženja "Malo do sreće" koje ima 40 članica, žena koje se bave hraniteljstvom i vrlo ozbiljno deluje u selu. Asocijacija ima svoju kuću i prostor za održavanje sastanaka, seminara i raznih proslava.
Stojanka Boljić je odgojila i othranila desetoro dece, a Radmila Adamović osam za 30 godina.
– Obično nam deca dođu mala, od jedne do dve godine, a iz kuća nam odlaze kad već pristignu za vojsku ili završe srednju školu. Činjenica je da se oni odvoje od kuće, ali nijedno ne ode zauvek. Kao sa rođenom decom slavimo njihova veselja, tugujemo zbog njihovih nedaća, često se obilazimo. Do sada je kod mene bilo šest dečaka i dve devojčice. Svi su osnovali porodice i od njih imam devetoro unučadi. Dragan Stanojević me najčešće zove, jer nas veže zajednička tema– on je takođe uzeo jedno dete u svoju porodicu – priča Radmila Adamović. Ona je osnivač hraniteljske asocijacije u Aleksandrovu, a trenutno je kod nje 18-godišnji dečak, koji je nedavno završio ugostiteljsku školu. Maja Đorđević iz Mladenovca je već 20 godina kod porodice Smiljke Zveknić, 14-godišnja Ljubica svoju hraniteljicu Vidu Mijatov zove majkom. Vida je uzela još jednu devojčicu Nadu Spasić. Kod Ružice Bunjevački je kao u školi. Primila je dva dečaka i dve devojčice i još ima svoje unuče. Jedanestogodišnja Tijana je kod Jadranke Marinkov, Anđelka Vujadinov trenutno odgaja troje dece koja su završili srednju školu, Anka Miljuš dve devojčice od 10 i 16 godina...
Kada bi bila nabrajana sva deca koja su trenutno u aleksandrovačkim hraniteljskim porodicama spisak bi imao više od 80 imena. Ovdašnje žene i majke bolje od "pravih" kažu da je reč o teškom, ali zahvalnom angažmanu. Neku decu su isporučivali "prirodnim" roditeljima, ali su se ona uglavnom vraćala. Bilo im je lepše kod ovih koje im je namenila sudbina.
[objavljeno: ]
.jpg)
