Izvor: Večernje novosti, 09.Mar.2013, 23:34   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mali ratnici iz bolničkih kreveta!

- Zovem se Aleksandar S. Bio sam bolestan od kancera kao beba od četvrtog meseca do kraja 2009, kad sam prestao da odlazim u bolnicu. Mami i tati je bilo teško u bolnici. Meni je bilo najteže kada su mi doktori radili nešto sa leđima i pred operacije. Ovo je sažeta autobiografija Aleksandra S., učenika drugog razreda osnovne škole iz sremskog sela. Bucmasti dečak vesele naravi je jedno od 350 dece, koliko ih godišnje oboli od raka u Srbiji. Aca, kako ga zovu, jedan je od malih pacijenata >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << koji je uspeo da pobedi opaku bolest. - Do 2008. sam video na oba oka, a onda sam prestao da vidim na desno oko. Naredne godine sam zbog bolesti u Nemačkoj izgubio i drugo oko. Sećam se dugotrajnog lečenja, kada sam se vratio sa operacije presađivanja matičnih ćelija. Bio sam uglavnom sa starijima, jer me deca nisu prihvatila. Plašili su se da me ne povrede. Posle četiri meseca otišao sam u predškolsko, pa u školu. Mama je spavala u školi prvog dana. To nisam znao, a da jesam, plakao bih kao malo dete - opisao je osećanja ovaj osmogodišnjak, svestan životnog puta koji je prošao uz pomoć roditelja i Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka - „Nurdor“. CRNO SRCE - DevojČica Lara je lečena u Italiji, nažalost bez uspeha. Njoj niko o smrti nije pričao, ali je ona shvatila i rekla da joj je „samo žao što mora da se umre“. A onda je pitala: „A kako to izgleda?“ Svi mi odrasli smo ćutali. Lara je odgovorila tako što je naslikala crtež sa crnim srcima - pričala nam je njena tetka Branislava Penov. U Srbiji deca najviše obolevaju od leukemije, raka limfnih žlezda, i više dečaci, nego devojčice. Ima ih raznih uzrasta, od beba sa dva-tri meseca, preko osnovaca do srednjoškolaca. Kako u Srbiji ne postoji Kancer registar za mališane, ne zna se tačno koliko se dece bori sa rakom. Udruženje „Nurdor“ okuplja 250 porodica sa bolesnom decom, koje obučava kako da se nose sa kancerom. - Bolest u Srbiji je sramota, a rak je smrt. I dok se odrasli boje kancera, deca se ne plaše i još hrabre svoje očeve i majke. Rak u potpunosti menja način života obolelog deteta, roditelja i porodice. Bolesna deca su, međutim, mali junaci bolničkih soba i najhrabriji borci u Srbiji. Oni se, onako mali svim srcem bore za svoje zdravlje i život. Uzajamno se hrabre, uvek su puni nade. I trude se da istraju u svojim željama - opisuje ove mališane Branislava Penov, izvršni direktor „Nurdora“. Deca tokom terapija ponekad toliko trpe bolove, ali da ne bi uznemirila roditelje, na pitanje kako su odgovaraju često nemim klimanjem glave ili mašući kažiprstom: „Ništa me ne boli!“ Mališani oboleli od raka plaču samo kad ih bodu iglama. Bodu ih po celom telu, jer u Srbiji nije praksa da sva deca na lečenju koriste centralni venski kateter. I mada trpe bolove deca se uvek raduju poklonima, rođendanskom slavlju i proslavama u „Nurdoru“. Dečak Sava iz Bileće hteo je da vidi stadion Crvene zvezde, pa je poveo sve drugare iz bolnice. Za rođendan je dobio poklone od crveno-belih, toliko lepe da se Sava i danas zbog toga pravi važan. Malena Jovana je kao curetak, pošto je izgubila kosu, zatražila periku, stavila je na glavu i postala sasvim druga osoba. Kada zbog lekova deca prvo izgube kosu, to ih mnogo ne potresa. Mala Lara iz Smederevske Palanke, koja je sa 6 godina bila potpuno ćelava, drugarima koji je nisu prepoznali, rekla je: „Šta je? Ne sviđa vam se moja ćela!“ - Deca sa rakom i pored prećutkivanja lekara i roditelja sve shvataju i znaju. Jaki su, jer nemaju strah od smrti i saznanja o mogućem tragičnom ishodu bolesti. Ne žele da budu tretirani kao teški bolesnici, već kao deca koja imaju svoj život. Tinejdžer Aca D. iz Požarevca posle usađivanja matičnih ćelija oporavio se i pred ozdravljenjem je. Iako je ćelav zbog hemoterapija, svira gitaru i hvali se da je „maher za devojke“ - kaže Tamara Stančev, portparol „Nurdora“. Čedrdeset odsto bolesne dece su školskog uzrasta, ali je njima uskraćeno pravo da u vreme lečenja završe osnovnu i srednju školu, jer u Srbiji postoji samo jedna pokretna škola. Mali Aca iz Srema je imao sreće da se upiše u zemunsku školu za slabovidu decu. - Već četiri godine sam u internatu u Zemunu i lepo mi je. Naučio sam Brajevu azbuku, glumim, igram šah, sviram harmoniku i još mnogo stvari. Često mi kući dolaze drugari iz škole. Tri puta sam bio u Ivanjici u kampu „Nurdora“. Ne mogu da spavam danima pred put u Ivanjicu jer sam uzbuđen. Malo sam se zaljubio u jednu curu u Ivanjici. Rešio sam da se oženim - iskren je Aca S. Iz njega životni optimizam kipti. Lekari kažu da se kancer kod dece leči u 70 odsto slučajeva, jer mališani imaju snažno telo. Kako u Srbiji ne postoji zvanični registar izlečene dece, preostaje nam da čujemo priču jednog od njih, hrabrog Aleksandra S. - Ovo je treća godina kako sam zdrav, ali mama kaže da mora da prođe i peta godina. Kada porastem hoću da završim medicinsku školu i da budem doktor. Moći ću da lečim drugu decu. Jedva čekam sledeću godinu, 2014. jer ću tada biti konačno izlečen - rekao nam je Aca S. i otišao da vozi bicikl. NE SPAVAJU, NE GOVORE Pored prijema citostatika, posebno surova je kontrola koštane srži mališana - lumbalna i ilijačna punkcija, kada se deci velikim špricom uzima iz tela koštana srž. To se radi uglavnom bez anestezije. Mališani terapiju doživljavaju kao strašnu traumu. Noćima ne spavaju, a danju ne govore.

Nastavak na Večernje novosti...