Izvor: Vesti-online.com, 17.Jun.2013, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mali ljudi
Sve velike imperije - od rimske preko britanske do novih - američke i briselske, živele su, prosperirale i trajale uvek na jednoj konstanti: izvlačenju bogatstava iz okupiranih država. Jedini razlog zašto Rimska imperija nije proširila njenu okupaciju dalje na sever do Nemačke nije bila njena vojna slabost, nego je cena okupacije bila veća od dobiti opljačkanih resursa.
Imperije ne opstaju ako ne sisaju tuđu krv. U knjizi "Vladavina imperija" (2010) Timoti >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << Parsons postavlja pitanje: Da li je današnja Amerika primerak iz klasičnog pojma imperije, budući da iz imperijalnih ratova nije izgledala kao da izvlači direktnu korist u vidu resursa. Nakon osam godina pokušaja okupacije u Iraku, Vašington je do sada izašao sa trilionima potrošenih dolara, a da se nije okoristio ni barelom nafte. Posle deset godina i triliona straćenih dolara u uzaludnoj borbi sa talibanima u Avganistanu saldo Vašingtona je mizerna šaka dolara dobijenih od trgovine avganistanskom drogom da bi se finansirale subverzije CIA u Regionu.
Ratovi američke imperije su skupi i iscrpljujući. Buš i Obama duplirali su nacionalni dug Amerike bez trunke koristi za američki narod; od svega toga najveći deo američkog naroda nije imao ni hleba ni igara. Američka imperija sisa resurse vlastitog naroda, a u korist interesa moćnih grupa - vojno-industrijskog kompleksa, Vol strita, agrobiznisa i moćnog izraelskog lobija. Sisači američke i svetske krvi dobro su naučili gradivo iz sudbine svih imperija. Imperije ne padaju kad padne kontrola nad njihovim flankovima nego kada u srcu imperije počne da truli; u momentu kada izlaz bude veći od ulaza. Američka imperija danas funkcioniše tako što se dobit redistribuira u džepove jednog procenta malih unutrašnjih imperija.
Današnje imperije - američka ili EU, svejedno - žive i sisaju krv svojih naroda, odgajaju svog vlastitog Frankenštajna, baš kako je to bilo od Perzijske imperije, Omejadskog halifata, Napoleonove Italije, britanske Indije i Kenije, španskog Perua...
Današnja Amerika, na primer, ne osvaja teritoriju. Ona sisa krv bez čizme na terenu. Amerikanci nisu cokulama okupirali Irak da tamo ostanu. Povlače se otuda nakon što je ustoličena marionetska vlada. Amerikanci odlaze iz Avganistana bez izvojevane pobede, ali sa nadom da će preko marioneta nastaviti da sisaju avganistansku krv.
Na Balkanu okupacija je obavljena, takođe, bez imperijalne čizme na Dedinje, ali sa kvislinzima spremnim da sisaju srpsku krv dok iz nje ne istekne i poslednja kap nacionalne časti. I dok imperator ne kaže: Dosta, zaslužili ste kandidaturu. Naizgled paradoksalno, za imperije uspeh u ratu nije cela mera uspeha. Sisanje krvi obavlja se samim činom perpetuiranja ratova. Jedan posto sisača krvi i prateća politička kamarila moraju da imaju svoj stalni rat. Podanici, u ime mita bezbednosti, moraju to da plate. Zato su ratovi naša sudbina sve dok ima imperija.
Beogradski obožavaoci imperije - američke ili EU, svejedno - jesu zato tužan primer poznate istine da je malim ljudima za brodolom dovoljna i barica posle kiše.
Nastavak na Vesti-online.com...
