Izvor: Večernje novosti, 08.Dec.2012, 22:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mali Milan Ponjiger se opet smeje

JA se zovem Milan i imam ovoliko godina! - s vrata uzvikuje, podižući četiri prsta uvis.Milan Ponjiger, dečak nad čijom je sudbinom strepela Srbija, godinu dana posle tragedije veselo nas je dočekao u svom novom domu. Malo ko se tome nadao 6. decembra prošle godine, kada je objavljena zastrašujuća vest - Palko i Ilonka Ponjiger, sa detetom u naručju, skočili su sa šestog sprata Vojnog samačkog hotela u beogradskom naselju Zvezdara.Otac i majka poginuli su na mestu. Mali Milan, sa povredama koje su ostavljale malo mesta za nadu, zbrinut je u bolnici. Slab, toliko da lekari čitav dan nisu smeli da ga operišu, preživeo je. I mnogo više od toga. Brzina i stepen njegovog oporavka zapanjili su lekare.Danas na njegovom telu nema vidljivih tragova tragedije. Samo veoma pažljivo oko zapaziće da mališan ne može da u laktu sasvim ispravi levu ruku. Nedavno su i poslednje metalne šipke uklonjene iz njegovog tela. Tragovi na duši, tek ponekad postanu vidljivi. DUGO ČEKANO DETE PALKO, koji je u trenutku smrti imao 51 godinu i njegova žena Ilonka (47) više od 17 godina pokušavali su da dobiju naslednika. Tek 2007. godine odlučili su da pokušaju sa vantelesnom oplodnjom. Uspeli su da sakupe 3.000 evra i potražili su pomoć u bolnici u Novom Sadu. Prijatelji su pričali da nije bilo kraja njihovoj sreći kada su konačno dobili naslednika. Niko nije mogao da prihvati da su, posle svega, pokušali da ga odvedu u smrt.- Nikada ne govori o tome šta se dogodilo i ne raspituje se za roditelje - pričaju nam njegovi staratelji Miroslav i Gabrijela Meleg. - Veseo je, voli da se igra sa našim sinom Lukom i obožava da ide u vrtić. Samo ponekad postane ćutljiv i usamljen, ali ni tada ne govori ništa. Samo jednom, dok je još bio u bolnici, čuo sam ga da pita za mamu. Psiholozi i socijalni radnici govorili su nam različite stvari o tome kada bi i kako trebalo da mu kažemo šta se dogodilo sa njegovim roditeljima. Odlučili smo da sačekamo da bude dovoljno zreo i da sam postavi ta pitanja. Tada ćemo sesti sa njim, pogledati ga u oči i sve mu objasniti.Miroslav i Gabrijela njegovi su novi roditelji. Tako ih i zove - mama i tata, još od prvog dana u njihovom domu. Miroslav je zapravo Milanov brat od tetke. Socijalna služba odlučila je da je on najpogodniji da preuzme brigu o dečaku. Milan sada deli sobu sa njihovim sedmogodišnjim sinom Lukom. Širom raširenih ruku dočekao je Milana kada je izašao iz bolnice, ali protekla godina ni za njega nije bila laka. Teško se navikao na još jednog člana porodice, kojem je posvećivano puno pažnje.- Popustila mu je pažnja u školi i na fudbalskim treninzima, ali brzo se navikao - kaže Miroslav. - Mnogo vole jedan drugog, a Milan stalno trčkara za Lukom i njegovim drugarima.I dok razgovaramo sa njegovim roditeljima, Milan se u sobi igra sa Lukom i njegovim drugom iz zgrade. Kada stariji dečaci odu svojim poslom, pomalo umiljato i sa starmalom ozbiljnošću nam objasni: TEŠKI USLOVI PALKO Ponjiger bio je vojni penzioner, kapetan prve klase ratnog vojnog vazduhoplovstva. Službovao je u Sarajevu, kasnije i u Sloveniji. Poslednje godine života sa ženom i sinom proveo je u vojnom samačkom hotelu u sobi od desetak kvadrata, čekajući da Vojska Srbije reši njegovo stambeno pitanje. Zašto je odlučio da ode u smrt i povede ženu i sina, verovatno se nikada neće saznati. Pretpostavlja se da nije mogao da se nosi sa nedaćama i finansijskim teškoćama koje su ga pritiskale godinama.- Ponekad me ostave samog, ali to je zato što su oni stariji. Volim da idem u vrtić jer tamo imam puno drugara.Borbu za život malog Milana tokom tri meseca koje je proveo u bolnici čitava zemlja pratila je bez daha. Uplaćivali su pomoć, kupovali i donosili igračke. Kada je medijska pažnja nestala, porodica Meleg okrenula se sebi i nastojanjima da obezbedi novi život za svog novog člana. Nema više poziva ministra, nema interesovanja niti obećanja institucija, a ni veći deo onih koja su data nije ispunjen.- Ništa nismo tražili kada smo prihvatili Milana, ali su nas tada svi zvali, nudili nam pomoć i obećavali svašta - kaže Miroslav. - Ništa od toga na kraju nije bilo. Kad pokušamo da dobijemo nešto od svih tih silnih obećanja, uvek udarimo u zid birokratskih i kojekakvih drugih prepreka.Zaboraviće, uskoro, i mediji malog Milana i porodicu Meleg. Zaboraviće, valjda, i oni na tragediju i muke koje su zajedno prošli i nastaviti normalan i srećan život.

Nastavak na Večernje novosti...