Izvor: Politika, 10.Dec.2008, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Male zemlje imaju šansu

Džozef Štiglic u Beogradu: Da li će se povratiti poverenje naroda? Verovatno samo malo

Profesor Džozef Štiglic održao je 9. decembra predavanje pred uglednim poslovnim ljudima, ekonomskim stručnjacima i novinarima povodom deset godina uspešnog poslovanja kompanije „Delta Đenerali osiguranje”.

Profesor Štiglic dobio je Nobelovu nagradu za ekonomiju 2001. godine, kao jedan od tvoraca teorije asimetričnosti informacija. Predaje na prestižnom Univerzitetu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kolumbija, država Njujork, radio je u Svetskoj banci kao njen potpredsednik i glavni ekonomista. Bio je i savetnik Baraka Obame na predsedničkim izborima, a odnedavno su ga angažovale Ujedinjene nacije da vodi novoformiranu Komisiju za rešavanje problema globalne ekonomske krize. „Politika” prenosi izvode iz njegovog predavanja i razgovora koji je usledio.

* * *

Mi ekonomisti nemamo lepe vesti i budućnost je dosta mutna. Ovo je sigurno najveća ekonomska kriza od tridesetih godina. U nekim aspektima ima više neizvesnosti u odnosu na tu krizu iz tridesetih godina.

Ova je rezultat mnogih grešaka u finansijskom sektoru. Glavni deo američke ekonomije, globalne ekonomije, praktično je uništen i na mnoge načine ova kriza je slična finansijskim krizama u zemljama u razvoju, ali prvi put od velike depresije takva vrsta problema vidi se u centru globalne ekonomije, a to su Sjedinjene Američke Države.

U poslednjih sedam godina potrošnja je bila ta koja je održavala američku ekonomiju, kao i ekonomski balon stabilnih kredita, cene su rasle, investicije su omogućavale ljudima da izvlače novac od nekretnina, nisu morali da štede novac za penziju zato što su vrednosti njihovih kuća rasle. Amerikanci su uzeli 1.950 milijardi novih kredita i veći deo toga je odlazio na potrošnju. Ta vrsta potrošnje dovela je do toga da se štednja praktično istopila. To je bilo neodrživo. A neko je rekao „ono što je neodrživo – neće se održati”. To je ono što sada vidimo. Ta igra je gotova i mislim da je ovo fundamentalni problem u američkoj ekonomiji.

Oluja u američkoj privredi je tek počela. Prošlog petka je bila vest da je preko pola miliona ljudi izgubilo posao, do kraja decembra biće otprilike ukupno dva miliona ljudi koji su ostali bez posla. Dakle, trebalo bi da obezbedimo dva miliona novih poslova, tako da je razlika između ponude i tražnje, kada je posao u pitanju, četiri miliona. To je velika cifra koju treba prevazići.

Do sada se na globalnom nivou stalno govorilo o konceptu razdvajanja, na primer da neke zemlje, poput Kine i Indije, beleže ekonomski rast i pored krize i da one neće biti pogođene krizom kao SAD. Ja sam uvek mislio da je to zavaravanje, a pokazalo se da je to tačno.

Amerika je izvozila hipoteke. Jedan od osnovnih problema bio je pojam sekuritizacije, koja je u Americi zasnovana na premisi da se budala rađa svakog trenutka i da će se uvek pronaći budale u čitavom svetu, a puno njih su našli u Evropi. Polovina loših hipoteka prodata je u Evropi. Kriza se sada širi prema Kini i Indiji zbog međuzavisnosti globalnih kredita.

Kriza će različite zemlje pogoditi na različite načine, ali je vrlo važno shvatiti koji su to kanali kojima će te zemlje biti pogođene ovom krizom. Neke države će biti pogođene prvo trgovinom, na primer Meksiko, koji najviše izvozi u SAD. Brazil je, recimo, pogođen zbog toga jer će cena po kojoj prodaje gvožđe biti niža. Neke zemlje će biti više pogođene, to su zemlje koje su bile više zadužene. Moraju da pozajmljuju novac svake godine i cena tog kapitala biće veća. Države koje imaju trgovinski deficit moraju da finansiraju taj deficit i biće im sve teže i teže da to rade, moraće da se suoče sa višim kamatama prilikom finansiranja tog deficita.

U današnjem svetu globalizacije, strane investicije su vrlo važne za mnoge zemlje i te investicije će biti usporene.

I pored toga što je ovo kriza koja je započela u centru, periferija će biti najviše pogođena, čak i države koje imaju dobru ekonomsku politiku.

Ne kažem da sam stručnjak za ovaj deo sveta, ali čini mi se da će zaista biti pogođen krizom, delimično zato što postoji indirektna ili direktna zavisnost od Evrope, a Evropa će imati velike posledice zbog svega ovoga, mnogo veće nego Amerika.

Pad berlinskog zida označio je kraj komunizma i uverenja da je taj ekonomski sistem dobar, a finansijski problemi u Americi pokazuju da treba doći do deregulative.

Čak je i Alen Grinspen otkrio da postoji mana, postoji greška u njegovom načinu razmišljanja. Međutim, on je to shvatio tek pošto je upropastio čitavu globalnu ekonomiju. Mnogi ljudi su mu rekli da postoje neki problemi, ali ceo svet je morao da prođe kroz to iskustvo da bi on shvatio da se tržišta ne ispravljaju sama po sebi, makar ne u kratkom vremenskom periodu.

Pre 75 godina u kontekstu velike depresije postojala je slična debata gde su mnogi ekonomisti rekli – „tržišta se ispravljaju i sama po sebi, jeste da dođe do grešaka na tržištima, ali tržišta se ispravljaju i privreda opet dođe na svoje”. Kejnzov odgovor je bio – da, dugoročno gledano, svi ćemo mi umreti i poenta je bila da je vreme koje je potrebno da se oporavi privreda predugačko. Američko finansijsko tržište je propalo. Tek sada shvatamo koliko je situacija ozbiljna.

Amerika je imala problema sa regulativom devedesetih godina. Grinspen i Grubin su rekli – „ne, ne možemo mi da regulišemo, jer će to da uništi inovaciju”. Oni koji su verovali u deregulaciju tada su pobedili, ali je Amerika kao država izgubila. A trebalo je usvojiti novu regulativu, kako bi se promenio finansijski pejzaž i kontekst, ali zakonodavci nisu verovali u regulativu. Ako imate zakonodavca koji ne veruje u regulativu, nećete dobiti zakone, propise i ostalo. I to je važna lekcija.

Osamdesetih godina Pol Voker je bio šef Federalnih rezervi i on je uspeo da spusti inflaciju, ali je verovao u regulativu, shvatio je ograničenje tržišta. Za Ronalda Regana to je bilo neprihvatljivo i Voker je dobio otkaz. Ko ga je zamenio? Alen Grinspen, dakle neko ko ne veruje u regulativu, on nije radio ono što je trebalo da radi i zbog toga danas trpimo posledice.

Kako da se sada izvučemo iz svega ovoga?

Pokušavamo na neki način da sprečimo dalji raspad ekonomije. Dobre vesti u ovome jesu da je Kongres uspostavio jednu komisiju koja će sagledavati i vršiti monitoring onoga što se dešava.

Da li će povratiti poverenje naroda? Verovatno samo malo. Nije došlo do smene onih koji sve ovo rade, nije došlo do promene zakonodavstva, regulatornih tela. Jedino pitanje za čiji odgovor smo sigurni jeste da li su poreski obveznici dobili nešto od svega toga – ne baš.

Moguće je da će biti neka pomoć data automobilskoj industriji, ali možda sa opredeljenjem da će doći do restrukturiranja.

Jedno od pitanja koje se postavlja u tranziciji jeste da li je bolje revitalizovati bankrotirano preduzeće ili osnovati novo. Mi smo potrošili 700 milijardi dolara za spas finansijskih institucija. Timovi stručnjaka počinju da govore da bi bilo bolje da pustimo te banke niz vodu i da osnujemo nove banke koje će dati bolje kredite i bolje pozajmice. Oko toga se vodi debata, ali i oko toga da li ćemo pomoći automobilskoj industriji ili Volstritu i onima koji su vlasnici akcija? Kome ćemo pomoći, koga ćemo spasiti?

Konačno, koliko bi trebalo da bude široka regulativa? Ona ne bi smela da guši inovaciju, ali treba shvatiti da većina inovacija u nekoliko poslednjih godina nije učinila našu ekonomiju efikasnijom. Dobra regulativa može da pomogne inovaciju i da poboljša efikasnost ekonomije.

Konačna kontroverza je pitanje ko treba da plati za pomaganje finansijskom sektoru? Mislilo se zapravo da će finansijski sektor sam otplatiti taj dug. Reklo se, ako oni moraju da plate, to će obeshrabriti privatni kapital, ali, s druge strane, to bi bilo pravedno i približno nečemu što bi se zvalo čišćenje tih loših hipoteka i da bi oni trebalo da plate tu cenu.

Dakle, glavno pitanje je u kom smeru ide ekonomija? I šta zapravo treba uraditi?

Na neki način mislim da je problem globalan, ne samo američki. Znači, smanjenje efekta globalnog zagrevanja, reforma globalnog finansijskog sistema, pomoć zemljama u razvoju je takođe nešto što je vrlo važno, pa i pomoć malim privredama. Ako možemo njima da dostavimo više novca, onda bi to bio novac koji je dobro potrošen.

Možemo da preuredimo svoje korporativno upravljanje i regulatorne sisteme. Treba imati antimonopolske zakone, monitoring politike, moramo se fokusirati na dugoročnu stabilnost, ne samo na inflaciju i imaćemo drugi ekonomski kontekst.

U Americi je nastao problem, a reakcija Amerike bila je razočaravajuća. Amerika je, međutim, i dalje najveća privreda u svetu, ali Amerika nije najveći izvor štednje. Amerika je izgubila svoju dominaciju u proizvodnji, a može izgubiti primat u finansijskom sektoru. Ona je bila zasnovana na pretpostavci boljih institucija u upravljanju rizicima i kapitalom, međutim, to sada više nije izvesno.

Biće i dalje trgovine i kapitala, a male zemlje bi mogle da imaju prednost u novoj svetskoj konstelaciji. Biće novih ideja kako upravljati kompleksnom ekonomijom u 21. veku.

Mislim da će to pružiti priliku, ali i nove rizike.

Priredili: A. Nikolić - M. Brkić

--------------------------------------------------------

Više novca za male zemlje

Odgovarajući na pitanje o svom angažmanu u novoformiranoj Komisiji Ujedinjenih nacija, profesor Štiglic je rekao:

„Razlog što je ona uopšte uspostavljena jeste upravo briga većine zemalja sveta da donosi odluke vezane za globalnu finansijsku arhitekturu, globalne ekonomske, finansijske sisteme i potrebe da se čuju glasovi manjih, siromašnih zemalja.

Imaćemo sastanke na najvišem nivou u Ujedinjenim nacijama tek na proleće, do tada ćemo pisati izveštaje za taj sastanak. Mislim da ćemo pričati o tome da mora da dođe do reforme globalnog sistema rezervi. Dolar više nije stabilna valuta, nestabilnost dolara doprinosi nestabilnosti na globalnom nivou.

Mislim da moramo da stvorimo jednu svetsku rezervu novca, a činjenica da razvijene zemlje idu kontraciklično sa svojom makrofiskalnom politikom, moramo da idemo u kontrapravcu i da tu treba da dođe do nekih promena. Više sredstava mora biti dostupno malim zemljama, kako bi se oporavile.”

------------------------------------------------------

Kriza i nove šanse

Na pitanje potpredsednika vlade Božidara Đelića da li će Srbija biti pogođena krizom i kako da se pozicionira u tim okolnostima, profesor Štiglic je odgovorio:

„Kada sam bio savetnik za ekonomiju u ovakvim sličnim i teškim situacijama, i kada je ekonomija bila loše, uvek smo pokušavali da na povoljniji način tumačimo te događaje. Zaista je potreban određeni optimizam, jer i Barak Obama se kandidovao na platformi nade. To je ona čuvena dilema – čaša je ili poluprazna ili polupuna.

Mislim da je glavno pitanje kako pretvoriti ono što predstavlja problem u nove mogućnosti, nove šanse? Kako da iskoristimo krizu, kako da zaštitimo ljude koji su njome najviše pogođeni i kako da pojačamo ekonomiju.”

---------------------------------------------------

Grinfild ili privatizacija

Nekadašnji potpredsednik vlade Miroljub Labus pitao je profesora Štiglica kako Srbija da izađe iz ove situacije kada „jedan automobil voze dva vozača” – guverner i premijer, a svako ima svoj cilj, kada nije završila privatizaciju i kako da bez strukturnih promena i bez bolje regulative izbegne recesiju?

Štiglic je odgovorio:

„Svako društvo mora da razmišlja o tim strukturnim problemima. Mislim da jako važno pitanje koje ima veze sa ovom krizom glasi da je ponekad bolje započeti grinfild investiciju, nego se upustiti u neefikasnu privatizaciju. To je strategija Kine. Oni su u tome imali sjajan uspeh, rasli su 30 godina, beleže rast od 9,7 odsto godišnje. Međutim, ukoliko želite da osnujete novu firmu, morate imati pristup kapitalu, kreditu i kada imate visoke kamate. Dakle, bolje je započeti i osnovati novu firmu, u situaciji kada imate visoke kamate.

U Americi postoje krediti za mala preduzeća kojima se preuzima deo rizika od strane privatnih banaka. To je jedan sistem koji je dosta efikasan. Čuli ste za „Federal Ekspres”, oni su započeli kao malo preduzeće podržano od strane države, a to je sada čitava industrija koja zapošljava stotine hiljada ljudi. To je primer nove strategije preduzeća, nasuprot strategiji privatizacije.”

-----------------------------------------------------------

Nemačka–Srbija

Božidar Đelić: „Nemačka i njena ekonomija izgrađena je u velikoj meri tako što su reosiguravajuća i osiguravajuća društva bila ključni akcionari najvećih industrijskih kompanija. Time su joj dali stabilnost, i dugoročnu perspektivu. Da li taj model treba da primenimo u Srbiji?”

Džozef Štiglic: „Mislim da je ovo što ste rekli tačno. Poenta je da osiguravajuća društva i kompanije moraju da igraju važnu ulogu u dugoročnim investicijama, ali moraju istovremeno da shvate da može postojati i volatilnost, čak i kod dugoročne imovine.”

--------------------------------------------------------

Evro u Srbiji?

Miroljub Labus: Da li Vi mislite da je možda došlo vreme da i Srbija promeni jednu od svojih osnovnih institucija, a to je dinar i da ga zameni evrom?

Štiglic: „Pitanje je odlično, ali je istovremeno i vrlo teško. Puno zemalja je postavilo slično pitanje, a iskustva u većini tih zemalja nisu bila pozitivna.

U Evropi postoji problem sa jedinstvenom valutom. Ona će svakako preživeti, ali postoje napetosti. Mnoge zemlje su vrlo nezadovoljne. U ovom trenutku pitanje je – da li je Srbija dovoljno integrisana u Evropu da uvede evro i da pristupi evrozoni. Ali, kada Srbija postane deo Evropske unije, kada trgovina postane integrisanija sa evropskom, dakle, kada postanete potpuno integrisani, i to na zdravim poreskim osnovama, i kada počnete da pomažete onim delovima koji imaju problema, što još ne radite, kada se to dogodi – onda će sve prednosti uvođenja evra za jednu malu državu, kao što je Srbija, biti mnogo vidljivije i jasnije.

[objavljeno: 11/12/2008]

Nastavak na Politika...