Izvor: Politika, 04.Sep.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Male” gluposti i velika šteta
Zaokupljeni dnevnim obavezama i brigom oko karijere i (ili) preživljavanja, retko skrećemo pogled na ono što je izvan neposrednog fokusa našeg posla i interesovanja. Jedan od pogubnijih i samo na prvi pogled „benignijih” učinaka današnjeg „vrlog novog sveta” jeste i to da nas sve čini „fah-idiotima”, robovima uske profesije, vremena, jurnjave za novcem i rokovima. U tom svetu teško opstaje čak i klasični ideal kompetentnog i obaveštenog „građanina”, a o „intelektualcu” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << starog kova, zainteresovanom za uvid u celinu i opšte dobro i koji se zarad tog dobra bezinteresno „meša u ono što ga se ne tiče”, da i ne govorimo. I to nije čudno. Slobodni intelektualci i informisani građani proizvod su modernog doba i građanskog društva i nema ih u refeudalizovanom svetu „novog srednjovekovlja” u međunarodnim i unutrašnjim odnosima, u koje ulazimo.
Nego, jeste li primetili da dok se javnost intenzivno bavi prognozama aktuelnog derbija između Tadića i Đilasa, kao i onog potencijalno nadolazećeg – između Dačića i Vučića – ime Mlađana Dinkića se gotovo nigde ne pominje? To je očigledno i njegova želja. Dok se drugi svađaju i slikaju, Mlađa ćuti i radi. A šta radi? Navodno, sprema mere za preživljavanje države, oživljavanje privrede i otklanjanje posledica pogubne ekonomske politike iz prethodnog perioda. Kog perioda? Pa onog u kome su Dinkić i G 17 vodili glavnu reč i više od deset godina bili nezamenljivi činilac i ekonomskoj politici zemlje od dvehiljadite naovamo.
Ta je politika bila satkana od krupnih ideoloških zabluda (o „slobodnom tržištu”, „svetu bez granica”, liberalizaciji i stranim investicijama), kao i od još krupnijih materijalnih interesa onih koji su te mantre izgovarali i sprovodili ih u pogubnu politiku i ekonomsko zakonodavstvo.
Teško je razlučiti gde prestaje jedno, a gde počinje drugo. To jest, gde tačno ideološka opčinjenost prelazi u slepilo, koje počinje da se graniči sa glupošću – i na kraju uliva u goli materijalni interes. Ali nije ovo tekst o Dinkiću i G 17 (mada stoji i to da gde oni prođu sa svojim reformskim idejama na potezu od ekonomije do teritorijalne organizacije i „regionalizacije”, tu posle trava slabo raste.) Oni su ovde uzeti više kao simbol i metafora za jednu nakaradnu ekonomsku „filozofiju” koja je praktično neupitno zavladala na istoku Evrope nakon pada berlinskog zida, a koju su u Srbiji nakon 5. oktobra promovisali Labus, Dinkić i „ekspertski” deo Đinđićeve vlade.
Najveselije je što se naši hiperracionalni liberali ponašaju u skladu sa takoreći, okultnim i kabalističkim obrascem da će „ona ruka koja je zadala udarac, najbolje umeti i da ranu zaleči”. Pa tako sada gledamo kako naš „superministar” trijumfalno najavljuje ukidanje raznih mera i nameta koje je, ne tako davno, jednako slavodobitno uvodio. Tako se, čitamo ovih dana, među svim ostalim merama za privredno oživljavanje, ozdravljenje itd. predlaže i ukidanje plaćanja „firmarine” (koja je bila jednako obavezna i za one koji tablu sa nazivom firme ističu i za one koji to ne čine), kao i obaveze plaćanja PDV-a odmah po fakturisanju, a ne – što bi valjda jedino bilo logično – po izvršenoj naplati. Tako sam, pretpostavljam, kao i većina čitalaca, tek po najavi ukidanja ovih nonsensa saznao da oni uopšte postoje. Kada sam prvi put o tome nešto načuo, pomislio sam da je to preterivanje i da su ljudi previše maliciozni prema našim „ekspertima”, baš kao što sam dugo smatrao i da su oni suludi propisi o dozvoljenom obliku i veličini krastavaca i banana u EU samo duhoviti cinizam britanskih evroskeptičnih medija. Ali stvarnost je počesto smešnija od vica.
Posle su mi kolege koje se u to razumeju objasnile da, u uslovima sveopšte krize plaćanja i likvidnosti – a u čemu, opet, prednjači država kao najveći (ne)platiša – mnoge firme propadaju i zatvaraju se zato što PDV moraju da plate odmah, to jest u istom mesecu, nakon fakturisanja, a pri tome svoju robu ili uslugu uspevaju da naplate, u najboljem slučaju, od tri do šest meseci, a vrlo često i nikada. Dakle, PDV moraš da platiš odmah, a da li ćeš svoj rad ili robu uopšte uspeti da bilo kada naplatiš – e, to već nije ničija briga.
Ili drugi primer. Jedan prijatelj je 2005. u svom stanu na Zvezdari otvorio malu agenciju za usluge, koja je izdržavala dve porodice i nekoliko stalnih honoraraca. Uredno prijavljena od 2006. agencija je poslovala skromno, ali pozitivno, sve dok im prošle godine nije stiglo retroaktivno rešenje da plate „firmarinu” za šest godina unazad, što je, sa kamatama, „zateznim”, „manipulativnim” i ostalim troškovima, premašilo cifru od 350.000 dinara. (Uzgred, agencija posluje preko mejla i interneta, nikakvu firmu nisu isticali, niti im je ona bila potrebna.) Elem, pošto to naprosto nije bilo moguće platiti, račun im je blokiran, firma više ne radi, nema više legalne zarade i nema dažbina za državu. Niko, dakle, nije imao koristi – i svi su, ama baš svi, imali samo štete.
Da i ne govorimo o tome da sam najmanje četiri do pet puta naletao na pekare, prodavce ili kafedžije koji tvrde da su im lokali zatvarani na po 30 ili 60 dana samo zbog toga što su u kasi imali nekoliko dinara viška ili manjka!? E, sad, da li je u pitanju samo slučajnost, da li se radi samo o nedovoljno promišljenim, odnosno na terenu loše sprovedenim merama, ili je, pak, reč o organizovanom ekonomskom zločinu s predumišljajem? Ima osnova i za jedno i za drugo. Naime, pošto su stranci morali da se maze i paze, pošto su nj.v. „strani investitori” zaštićeni kao beli medvedi, pošto se ni nekim krupnim domaćim zverkama nije previše uputno zamerati, jedino od koga je država bezbedno mogla da pokupi preko neophodan novac bili su takozvani mali preduzetnici, zanatlije i nosioci nekog malog sopstvenog biznisa, poput mog prijatelja i njemu sličnih. Za njih neće intervenisati Jelko Kacin i strani ambasadori, oni ne mogu izvesti mnoštvo na ulicu, niti blokirati grad – pa čak ni, budući da su privatnici, „gazde” i „kulaci”, ne mogu računati ni na simpatije većine sugrađana – i zato su bili za šišanje i reket idealne mete.
A na stranu to što će se eventualnim ispravljanjem jedne štetne mere stvoriti presedani i učiniti nove nepravde, recimo, prema onima koji su „firmarinu”, PDV ili TV pretplatu uredno plaćali.
Đorđe Vukadinović
*Glavni urednik lista „Nova srpska politička misao”
objavljeno: 05.09.2012.
