Izvor: Blic, 11.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mala bruka
Pre izvesnog vremena, onda kada se otvorila mogućnost da se srpski prvak bar privremeno useli u evropski zajednički stan, pomislio sam, pa, dakle, i napisao da Zvezda u Evropi može biti ili sjajna ili se obrukati. Mislio sam, tada, na neobičnu odluku da jedan pomoćnik trenera ostane, uprkos neukusnoj potrazi za kakvim bilo strancem - jer oni su, kao, spas - na čelu tima koji ima ambicije, a da se, potom, na trenersko mesto pozove jedan ne osobito značajan trener nevelikih dometa. Kosanović >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tome nije ništa kriv: onako kako on vidi fudbal, činilo mi se, može se ili sjajno uspeti ili sjajno propasti. Učinilo mi se, dalje, da je, sagledavši realne mogućnosti jednog tima, svoju ideologiju igre, svoj "blokovski sistem" uspeo prilagoditi zatečenom stanju.
Sve sam pogrešio.
Zvezda se u Evropi nije provela ni sjajno, ni užasno. Više je zgasnula kao puvanjak, usled opšte erozije vrednosti u tom preduzeću koje se nikad nije oporavilo od jedne, u dobroj meri na srećnim okolnostima zasnovane, velike titule. Zvezda već godinama uspešno rasteruje sve one koji bi joj mogli doneti neophodni preokret u načinu mišljenja - nije slučajno, svojevremeno, Muslin, kao najbolji i najuspešniji trener u poslednjih petnaest godina, tražio mesto tim-menadžera. Nije, dakle, neobično što jedan trener ima potrebu da ne bude lutka na koncu čije strune vuku nedovoljno obučeni lutkari-animatori. Kao i u Partizanu, kao i, uostalom, u svakom fudbalskom timu zemlje u tranziciji, nevolje dolaze iz kancelarija, a radost sa terena.
Zvezdina igra protiv Bajerna nije bila dobra. Medijski mehanizmi kojima to preduzeće raspolaže, međutim, ubedili su zainteresovane kako je nedostajalo tek malo sreće. Nije tačno: Zvezdina je igra bila manje loša zahvaljujući, pre svega, slabosti protivnika. Ali, sama njena postavka, brojne greške koje su napravili vodeći igrači i sam trener, ne odaju tim koji ima svoju filozofiju. Partizanov problem, godinama, pre nego što su po kancelarijama poludeli i upropastili vlastito postignuće, bio je upravo suprotan: tamo su tvrdoglavo insistirali na uvek-istom sistemu igre, na lepoti i časti, što jeste dovodilo do časnih, ali ne manje bolnih i uvek prevelikih poraza. Zvezda je svoje sisteme igre podređivala trenerskim vizijama, ali nije dovodila ni velike stručnjake, ni harizmatične ličnosti, niti je, pak, investirala nešto vremena i novca u stvaranje trenera i tima. Kao i drugi naši klubovi, igra(lo) se od utakmice do utakmice, od prvenstva do prvenstva, a u Zvezdinom slučaju - od derbija do derbija. Najveći uspeh, tako, ostaje visokopozitivna serija u susretu s jedinim važnim protivnikom.
To je, takođe, deo problema: pozivajući se, neumereno i neukusno, na bolju prošlost, Zvezdina se slava svela na zlurado ukazivanje na činjenicu da je u finalu onog takmičenja u kome su, jednom, igrale i komšije, prošla bolje. Pred svaki od brojnih izgubljenih mečeva u evropskim takmičenjima, bombastične izjave i visokopostavljeni ciljevi, pozivanje na tradiciju, prošlost, veličinu stvarale su nemoguću i netačnu sliku o sopstvenoj vrednosti. U tom i takvom okruženju, u stalno ponovljenoj laži o veličanstvenim navijačkim podvizima, teško je ne poverovati u sopstvenu veličinu, teško je ne pothranjivati jednom stečeni kompleks više vrednosti. Serije neuspeha, uvek i samo zbog sopstvenih slabosti, nisu izvor novih saznanja. Nesrećni Kosanović, recimo, na pitanje kako je bilo preuzeti klub posle jednog, za sve osim samih protagonista i njihovih simpatizera, očekivanog neuspeha, ne trepnuvši je - ili tek jednom dramatično sklopivši kapke, pre velikih reči - izjavio kako je to jako teško jer, reče čovek, "Zvezda je Srbija". Ne znam kako se u tom času osećao kohabitantski dvojac, ali sam trener preuzeo je na sebe preteško breme: čuj, Zvezda je Srbija?! A šta je, keve ti, Napredak? Zimbabve? I, uostalom, pobedi najpre najslabiji tim prvenstva, lako ćemo za velike državne stvari.
Hoću reći ovo: nedovoljna svest o sopstvenoj slabosti proizvodi maniju veličine. Manija veličine, izgleda, ne leči se očiglednim propastima. Poraz, tako, ne biva katarzom, nema prekida zlodejnog kruga, sve ostaje na nivou male bruke. Mala bruka, to je gore od velike.
I kao što se posle Bajerna nije govorilo o lošim stvarima, tako je sada, posle Arisa, najvažnija stvar kako su prošli navijači.
Kao da su oni igrali tu utakmicu.
Stvar je, međutim, sasvim prosta. U Grčku se otišlo po bod, sasvim zaboravivši da je Bajević bolje upoznat sa Zvezdinim timom nego sa sopstvenim, da je reč o klubu koji osim ambicija ima i nešto novca, da, na kraju, tamo ima nekoliko igrača sa kojima se, naprosto, nije šaliti. Igrati bunker bez nekog izuzetnog pojedinca koji može sam istrčati posle iole upotrebljivog pasa, osloboditi se jednog ili dvojice protivnika u brzom i efikasnom driblingu i onda poentirati ili, ukoliko ga je neko bar upola kongenijalan sledio, tačno proigrati - naprosto je iluzija. Savremeni bunker, a to je goreopisana delatnost, traži najmanje dvojicu vanserijskih, nekonfekcijskih igrača. Pa i tada je upitno koliki su dometi tima svedenog na jednu ili dve dimenzije. To je, kao što se uverio svojevremeno, Muslin sa Bunjevčevićem i Drulićem, ili nešto kasnije sa Žigićem i Pantelićem, dovoljno za domaću ligu, i, eventualno, derbi, osobito ukoliko je Partizan u problemima. Ništa dalje.
I tako dalje: Zvezda se malo obrukala. Tačno toliko malo da okruni još listić pozlate sa velike prošlosti. Sporno je samo to koliko je još uopšte ostalo.
