Izvor: Večernje novosti, 18.Avg.2012, 23:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Majka još čeka otetog kosmetskog dečaka

BIO bi sada, siguran sam, dobar čovek. Milorad i ja podizali smo ga na temeljima istinskih ljudskih vrednosti. Da voli i poštuje svakoga, ma kojoj veri i naciji pripadao. Vredno je radio na svom obrazovanju i spremao se za život koji je toliko voleo.Dragica Majstorović, Ivanova majka, danas, kada se nabršava 13 godina od otmice sina, neće upaliti sveću za mrtve. Upaliće je za žive.- Majka koja nije videla smrt deteta, njegovo telo, ni kosti, a ne zna ni gde je ni kuda je, ne sahranjuje ga >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ni u mislima. Moj Ivan živi sve dok postoji i poslednji tračak nade da ću ga negde, možda, naći. Želim u to da verujem. I ne predajem se do poslednje trunke života.Ivan Majstorović (17) bio je odličan gimnazijalac. Treću godinu je završio u gimnaziji u Prištini. Bio je veoma lep momak. Sportista, plivač i karatista. Tečno je govorio engleski. Nadao se, kada završi gimnaziju, da se upiše na medicinu, koju je savladavao uz majku. Nestao je na putu Kosovo Polje - Merdare, 19. avgusta 1999. godine, pre podne.- Nas su albanski ekstremisti, pre nego što će nam sina oteti, isterali iz stana u Prištini, u kome smo se godinama kućili, u kojem su nam se rodili sinovi Ivan i Nikola, dve godine stariji - priča Dragica. - U domu mojih roditelja, u Kosovu Polju, posle progona iz Prištine zaustavili smo se, a sve mislili - vratićemo se. Nismo verovali da ćemo i odatle morati da odemo, kako bismo spasli glave. Leto je curilo, Ivan je želeo da nastavi gimnaziju. Majstoroviću su, zajedno, odlučili da pođe u Leskovac. Sve svoje, dugo je pakovao, nadajući se da ipak ne mora da krene. Ipak je odlučio... Povratak u Prištinu nije moguć, a škola samo što nije počela. Spakovao je sve što mu je bilo potrebno za dalje školovanje. Đačku knjižicu, druga dokumenta, nešto garderobe i svoj album sa fotografijama. Toga dana je i nestao, kao mnogi drugi sinovi i kćeri nesrećnih kosmetskih Srba. Pre i posle Ivana.Na Preobraženje, te 1999. godine, preobrazio se život Majstorovića - u agoniju koja ne prestaje. Tatu Milorada je slomila slutnja da mu sina nikada neće vratiti. Odasvud su stizale vesti o otmicama i ubistvima. Mama Dragica je, već posle 24 sata, tražila odgovor - gde je njen Ivan? Na koliko je vrata zakucala... Ne zna odgovor. Na svaka koja su mogla da budu trag, ili glas o otetom detetu. Ide u Kfor, pita da li imaju bilo kakav trag. Moli poznanike i prijatelje Albance da joj pomognu. Oni jave ponešto, ali Ivana nema.KFOR ODNEO DOKUMENTACIJU RODBINA otetih Srba sa Kosova i Metohije tražila je od Kfora da dostavi svoju dokumentaciju, od leta 1999. do kraja 2000. godine. Dragica Majstorović kaže da im do danas nije stigao nikakav odgovor. - Ko da zaboravi kako je prvi komandant Kfora, Džekson, u Čaglavici, ali i u drugim mestima, hrabrio Srbe da ostanu. Govorio je: “Nemojte da odlazite iz svojih kuća, mi vas čuvamo. Mi smo ovde da obezbedimo mir za sve...” A šta je od svega toga bilo, svi znamo.- Oteli su ga, verovatno, da bi ga sa drugima razmenili za naše - tešili su Dragicu Albanci.Ona kaže... “Ali, Albance, među kojima je bila i Fljora Brovina, vlada u Beogradu pustila je pre nego što su oslobođeni Srbi. Posle... nisu morali ni da ih vraćaju”- Slutim, a od te slutnje ne spavam, da je i naš Ivan završio kao žrtva trgovine organima, govori, sva drhteći, Dragica Majstorović. - Kada smo mi, nesrećni roditelji i rodbina kidnapovanih govorili, a još 2000. imali smo detaljne podatke o logorima, pa i pouzdane vesti da su naši najdraži u Albaniji, svi kojima smo to govorili mislili su da smo od tuge poludeli...Sastanci. Razgovori. Suze. Nemerljiv bol... Sve zajedno bilo je pred nebrojenim vojnim i civilnim međunarodnim predstavnicima. Svetskim Crvenim krstom. Ministrima spoljnih poslova najuticajnijih država. Srpskom vladom u Beogradu... Ali, odgovora nije bilo. Nesrećni ljudi svoju muku preselili su u Udruženje koje traga za nestalima, a koji su sami osnovali. I kako vreme odmiče... odmiče, i ovo udruženje u kome nesrećne porodice pabirče dinar po dinar da udruženje živi, njihova muka polako tone u zaborav. Udruženje im stalno pomeraju... sve prema periferiji. Malo ih još ko čuje. Na protestima okupi se jedva desetak onih koji prepoznaju njihov bol.Onda su odlučili da se povežu sa istom patnjom porodica nestalih Albanaca. Putuju u Prištinu, mesto sopstvene rane.- S jedne strane mi, nesrećne majke i očevi, braća i sestre, supruge i rodbina... s druge strane ista patnja - kaže Dragica. - Bol nema veru i naciju. Jednako boli sve. Ja razumem majku Albanku koja pati za svojim detetom. Ja je najbolje razumem. Da li ćemo zajedno dokučiti istinu? Ne znam... Samo znam da, dok ne vidim kosti mog deteta, ja ga sahraniti ne mogu. Ne mogu.VRANJANKA ZA NEDOSANJANU MATURU KADA su mi odveli sina, ostala mi je samo ova njegova fotografija - pokazuje našem fotoreporteru Dragica Majstorović. - A njegova razredna iz gimnazije, kada su Ivanovi drugovi obeležavali pet godina mature, negde je pronašla i donela mi još neke iz gimnazijskih dana. Ispričala mi je da su, za kraj, pevali i Ivanovu pesmu: “Volela me jedna Vranjanka, od svih lepša, Jela, Jelena”.Mala Moštanica, danas. Ovde su roditelji Dragice Majstorović, posle izgona iz Kosova Polja. Okupili su se svi: oni, Dragica, Milorad, stariji sin Majstorovića Nikola, njegova supruga i njihova deca, Irena i - Ivan.- Unuku smo dali Ivanovo ime. Da mu produžimo trajanje. Da se ne zove “N.N. lice”, kao što zovu naše nestale - govori Dragica. - Uteha nam je u unucima. I zbog njih ne smemo padati u očaj. To je, mislim, najlakše. Teži je ovaj put, kažem ponekad Miloradu. Blažim ga stihovima koje posvećujem sinu, a svaki je, kao oni koje je bezimeni ruski vojnik sa fronta poslao majci: “Čekaj me, ja ću sigurno doći”.Majstorovići odlaze na liturgiju, u najbližu crkvu. Pre toga, samo se priča o Ivanu. Svaka reč - Ivan.Baka i deka, iz čije kuće je u Kosovu Polju krenuo njihov unuk na put spasa, svih ovih godina u preispitivanju. Da su ga zaustavili, da li bi ga i sačuvali? Da su ga ispratili, pa makar i sami stradali? Da... Dileme, patnja pretočena u suze. U kuću. U crkvu, na liturgiji.Dragica Majstorović kaže:- Ja ću opet zapaliti sveću za žive.

Nastavak na Večernje novosti...