Izvor: Politika, 03.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majčinski instinkt jači od straha
Novi Sad – Viktorija Tamaši Babić (31) je magistar slikarstva, žena koja je pobedila bolest i suočila se sa smrću da bi rodila dete. Majka je jednogodišnjeg Nikole i jedna od deset žena na svetu koje su bile toliko hrabre da, zbog porođaja, rizikuju svoj život, uprkos transplantacijama vitalnih organa - jetre i bubrega. I, posle svega, Viktorija se oporavila, magistrirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i priredila prvu izložbu, posvećenu rođenju sina. Dok ovih dana uživa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Nikolinim prvim koracima, između dva božića koji se, inače, oba slave u njihovom novosadskom domu, mlada slikarka otkriva za "Politiku" po čemu će pamtiti 2007. godinu:
- Udala sam se, magistrirala i proslavila Nikolin prvi rođendan. Moraš biti hrabar i uspećeš, čak i kada se to čini kao nemoguća misija – uverena je mlada slikarka, koja se od malena bori sa teškom bolešću.
Vikorija je gotovo polovinu svog života provela u bolničkim sobama. Prvu transplantaciju imala je s devet godina, 1986, a drugu sa 13 godina. Još kao učenicu osnovne škole, tata Tibor je tri puta nedeljno vozio u Beograd na dijalizu. Potom joj je majka Katarina poklonila svoj bubreg. Posle četiri godine, njeno telo ga je odbacilo. Drugi put joj je urađena kadaverična transplantacija u Parizu, kada su joj presađeni i jetra i bubreg. Ta operacija je, seća se Viktorija, trajala 12 sati. I sa jednom takvom istorijom bolesti, nije dozvolila da njene školske obaveze trpe. Kaže da se najviše radovala kada bi je, posle svakog povratka iz bolnice, najbolji drugovi Biljana i Dejan čekali ispred zgrade.
- Istina je da sam u osnovnoj školi više vremena provodila po bolnicama nego na časovima, ali sam sve uspela da nadoknadim. Ni roditelji nisu želeli da me odvajaju od mojih vršnjaka. A, što se tiče bola – još kao mala naučila sam da živim sa tim. Valjda je bila jača ta želja da ostvarim svoje snove. Pa, i kada sam polagala prijemni na Akademiji umetnosti, imala sam strašan napad kamena. Ni to nije moglo da me spreči da upišem slikarstvo.
Ipak, saznanje o Viktorijinoj trudnoći, ozbiljno je zabrinulo njene najbliže, a posebno lekare. Suprug Goran je prihvatio njenu odluku da ne odustane od rođenja deteta, uprkos svim rizicima: od mogućnosti da se pogorša funkcija presađenih organa, preko potencijalne pojave infekcija, koje bi bile pogubne za nju i ugrozile život bebe... Tek kada je sve prošlo, Babići nam priznaju da su potajno veoma želeli bebu, ali da nisu smeli čak ni da pitaju lekare da li je to moguće. Preduhitrilo ih je to što se trudnoća slučajno desila, kaže Viktorija.
- Čak sam se spremala da odem u Francusku i da se tamo raspitam da li je uopšte moguće da iznesem trudnoću, mada sam znala da nijedan lekar u Evropi nije imao iskustvo sa pacijentom poput mene, jer sam jedinstven medicinski slučaj, sa dve transplantacije. Ali, u pripremama za svadbu, ja ostadoh trudna! Tim lekara Kliničkog centra Vojvodine proveo je sa mnom celu trudnoću i uspešno je završio. A, ako pitate šta ja smatram uspehom, odgovor je: Nikola – ovaj bebac od 12 kilograma, uvek veseo i nasmejan. Znate, uspeh je to što sam, od devojčice koju je bilo sramota i koja je molila da se njeno ime ni slučajno ne spominje u novinama posle one prve transplantacije, kako joj se ne bi rugali u školi, zatim, od devojke koja se stidela ožiljaka po telu – uspomena od silnih operacija i koja je imala užasne komplekse zbog toga, postala supruga, majka i akademska slikarka. To smatram najvećim uspehom.
Hrabra mama je, iapk, još uvek nezaposlena. Daje deci privatne časove crtanja i mašta o zaposlenju u nekoj školi. Obožava rad sa decom, napominje Viktorija, koja je u 2007. uspela i da priredi izložbu talentovanih malih Novosađana, koji su slikarske korake učili pod njenim patronatom.
- Ponosna sam zbog tih izložbi. Zbog svog ponovnog rođenja u Parizu, kada su mi urađene transplantacije, kao i rođenja sina Nikole, izložbi sam i dala naziv "Rađanja", na francuskom jeziku. Uvek su ljudi oko mene zabrinuti, i uvek se priča o mom zdravlju, nekim rizicima, slušam savete šta smem, a šta ne smem nikako. A, ja im, evo, uporno dokazujem da je sve moguće. I tako ću i Nikolu vaspitavati – da veruje u sebe, da veruje u život, i ne prihvata reč nemoguće.
[objavljeno: ]
