Izvor: Blic, 08.Nov.2009, 01:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Maheri za kostime
Kada glumci, pevači ili igrači izađu na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu, publika nije svesna da iza prizora koji joj je pred očima nastupa i „armija" anonimnih zanatlija: tapetara, stolara, bravara, obućara, vlasuljara, modelara, krojača... Za sve njih je angažman u pozorištu izuzetno zahtevan, ali i beskrajno zabavan, pošto je neophodna bar klica umetničkog duha kako bi se pratile zamisli reditelja, scenografa ili kostimografa. A o zahtevnosti posla za krojače i modelare, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << najbolje svedoči podatak da je, na primer, gornji deo kostima za Don Kihota u istoimenoj operi težak – 18 kilograma.
Od veša do kaputa
U obe krojačnice, muškoj i ženskoj, radi dvadesetak zaposlenih, među kojima su samo dvojica muškaraca. Oni opslužuju tri ansambla: Dramu, Operu i Balet, a istovremeno izrađuju i kostime za domaće filmove. I to, kako kažu, od veša do kaputa. Upravo punom parom spremaju dve premijere: dramu „Kod kuće / Kabul" i operu „Hasanaginica". Nemaju vremena glavu da dignu, ali se zadovoljno osmehuju kada kostimograf ove drame Nataša Vučurović-Đukić, koja 20 godina radi u Čikagu, kaže:
– Nigde nema boljih krojača i krojačica nego kod nas, tako da ja ovde uživam. Kad i ne dobijem ono što sam htela, uvek dobijem bolje.
A dobro se radi uprkos krizi koja se, kako i ne bi, oseća i u Narodnom pozorištu. Ne samo u materijalima, nego i u rokovima. Ako se ranije za jednu predstavu sa 150 kostima dobijalo mesec i po vremena za rad, sada je rok skraćen na mesec. Novac se, po pravilu. obezbeđuje u „pet do dvanaest", a onda modelari i krojači „ginu". Bez radnog vremena i odmora traži se vrhunska koncentracija. Nedavno su balet „Ukroćena goropad" završili za 15 dana, a Katarina Grčić, inače kostimograf i „Hasanaginice", ipak je uspela da prelepo ukrasi kostime.
UVEĆAJ OVDE
Epoha teža, ali i lepša
Bez obzira na platu koja je „tolika kolika je", u krojačnicama zatičemo zaljubljenike u ovaj posao, koji se ili obožava ili se uopšte ne radi. Kako drugačije protumačiti izjavu šefice ženske krojačnice Snežane Ignjatović koja neprekidno sedi za šivaćom mašinom: „Epohu je teže raditi, ali i lepše. Lično najviše volim operu, zato što su tu najraskošniji kostimi!" Ili izjavu šefice muške krojačnice Jele Bošković: „Kada imamo kostime iz epohe sa puno ukrasa, traka, epoleta, bisera, porupčića" pustimo mašti na volju i slatko se izigramo. Samo je potrebno da imamo dovoljno vremena."
I Jela i njena koleginica Drena Drinić, modelar, došle su iz industrije, ali su ovde morale da počnu ispočetka.
– U industriji dobiješ da radiš jedan deo, rukav, džep, ili čak samo jedan štep, a ovde moraš da uradiš sako ili frak do kraja. Da ne govorim o koletu, gornjem delu kostima za baletane, koji mora da prati njihovo telo, da s njima igra na sceni, da im ne smeta kad dižu balerine, ili o slojevitim i raskošno ukrašenim operskim kostimima koji dominiraju scenom – objašnjava Drena. Danas je teško uopšte naći radnika mašinca, a kamoli modelara koji će sprovesti kostimografovu ideju. Oni retki koji to znaju, žele da budu i adekvatno plaćeni.
Mrsko patiniranje
Naše sagovornice kažu da su kostimografi uglavnom velika zakerala. Što oni više zakeraju, drugi se više bune i u tom odnosu se stvara izvesna ljubav koja počinje od skice koju modelari prenose na materijal. Zatim kroje po meri protagoniste, daju u radionicu na fircanje, probaju, unose eventualne izmene kostimografa, rasfircavaju, urihtavaju, šalju ponovo u radionicu na finiširanje i ceo postupak prate do prve i druge generalne probe. Inače, standard je da pozorišni kostim izdrži stotinak predstava, dok filmski ne mora više od tri-četiri snimanja, ali zato oštro oko kamere zahteva da svaki detalj bude urađen do savršenstva.
Iako su, kako Jela reče, svi u krojačnici „naučeni" na kreativni posao, postoje i situacije koje se baš ne vole. Recimo, kada moraju da prerađuju kostime za neku drugu predstavu, ili da koriguju odeću kupljenu u radnji. A najviše mrze takozvano patiniranje.
– To je kad sve uradimo do perfekcije, ono da dubi, a onda kostimograf iščupa rever, rašije džep, zakrpi nogavicu... pa kostim izgleda kao da ste ga izvadili iz kontejnera. Strašno! Dešavalo se da ubedimo kostimografa da sve ostane kako smo napravili, a u poslednje vreme tražimo da kostim sami ispatiniramo, pa nama nekako bude lakše – kaže Drena.
I sami glume
Ne samo što modelari i krojači uđu u svaku predstavu pre nego što ona izađe na scenu, nego uđu i u kostime. Probaju i ludiraju se kada ih niko ne gleda. Slatko se smeju i sa glumcima, naročito sa Lanetom Gutovićem koji obožava umetke – što veća zadnjica, što veći stomak...
„Pepeljuga" je bila presudna
Drena Drinić je ušla u Narodno pozorište 1995, a prelomna joj je bila 1998. godina. Do tada još nije bila načisto da li će ostati u pozorištu, a onda se pojavila čuvena „Pepeljuga" za koju je kostime radio legendarni Balestra.
– Toliko su bili lepi i raskošni, da sam tada definitivno zavolela pozorište. Imali smo veoma malo vremena, radili smo po 10, 12, pa i 14 sati dnevno. Prvi put su operski pevači obukli kostime i bez probe otišli pravo na premijeru, ali je sve bilo čarobno.
