Izvor: Politika, 13.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Magistri našeg proseka
Položaj naučnih radnika u Srbiji dugi niz godina nije bio tako loš kao danas. Ono što situaciju čini alarmantnom jeste činjenica da, kao krajnji korisnici budžeta koji je već definisan za 2008. godinu, naučni radnici ubuduće mogu da očekuju samo dalje pogoršavanje svog materijalnog statusa. Kako je već uveliko na niskim granama, on se ne može srozavati u nedogled. Svi znamo šta se desilo sa magarcem koga su učili da gladuje.
Pod naučnim radnicima podrazumevaju se magistri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i doktori nauka zaposleni u naučnim institutima (koje su osnovali država, fakulteti, SANU), koji žive isključivo od naučnog rada, a ne i od nastave, te ih finansira samo Ministarstvo nauke. Koeficijenti po kojima se obračunavaju zarade naučnih radnika nikada nisu posebno definisani već se – po nepisanom pravilu – preuzimaju oni koji važe za prosvetne radnike u visokom školstvu jer kategorije naučnih radnika (po rasponu kvalifikacione strukture i nivoima složenosti posla) predstavljaju pandane fakultetskim zvanjima asistenta, docenta, vanrednog profesora, redovnog profesora.
Nedavno je objavljen podatak da je prosečna plata u Srbiji za decembar 2007. godine premašila 34.000 dinara. On bi se mogao proglasiti netačnim pošto ne sadrži decembarske plate naučnih radnika koje do ovog trenutka (31. januara) još nisu isplaćene. Ali to bi bilo puko sitničarenje, jer je udeo oko dve i po hiljade naučnih radnika u institutima, za statistiku, na nivou cele države zanemarljivo mali. Sudeći po nerealizovanim nalozima za isplatu, decembarske plate biće jednake prethodnim, novembarskim, što znači da asistent-pripravnik u institutu ima osnovnu platu oko 32.000 dinara, asistent 34.500 dinara, docent 41.000 dinara, vanredni profesor 45.000, a redovni profesor 49.000 dinara.
Koji motiv može da ima dobar svršeni student da se zaposli u naučnoj ustanovi pa da tri godine bude pripravnik, da bi zatim kad magistrira imao jedva prosečnu republičku platu? Da li je oličenje našeg proseka jedan magistar?! Da li je normalno da taj dobar đak, tek kad doktorira nakon još pet godina ozbiljnog rada bude izjednačen sa svojim kolegom nastavnikom, koji nije morao da ima prosek na studijama preko 9,0 i koji nijedan dan nije bio pripravnik, jer u školi nema tog statusa. Da se razumemo: nisu nastavničke plate velike, već su naučničke bedne.
Ključni momenat u nastanku trenutne situacije zbio se u septembru prošle godine kada su plate zaposlenih u visokom školstvu povećane za 20 odsto, a vrednost koeficijenata za 6,9 odsto, čime je daleko premašeno povećanje zarada naučnih radnika od 6,4 procenta do koga je došlo mesec dana ranije. Trenutna prednost fakulteta nad institutima od preko 20 odsto sa svakom budućom povišicom dalje će se uvećavati. Zar u uslovima kada je inflacija oko 10 odsto, porast cena hrane preko 16 odsto, a državni budžet umesto planiranog deficita ima suficit – naučni radnici treba da se zadovolje jednim jedinim uvećanjem plata u 2007. od 6,4 odsto i obećanjem o porastu od nula odsto u 2008. godini? I da se pomire sa situacijom da njihove kolege na fakultetima, osim niza drugih prednosti koje uživaju, u startu budu nagrađene za jednu četvrtinu većom platom. Pominjanje magarca ovde uopšte nije metafora.
Apsurdno je bilo kome dokazivati da, dokle god se i nauka i prosveta finansiraju iz istog budžeta, ekvivalent docentu u naučnom institutu ne može biti nastavnik u školi. Kakav motiv može imati država da ovako tretira naučni podmladak – osim namere da ga zatre. U redu, i ta je opcija legitimna, mnogo toga je u ovoj zemlji zatvoreno, ukinuto itd., ali pre nego što se to konačno desi i sa naukom, moramo postaviti pitanje ko je ovoj vlasti dao mandat da to učini. U vreme kada neverovatno rastu plate u državnoj upravi, kada se poboljšava finansiranje na samo vitalnih grana već i onih tradicionalno zanemarivanih „luksuza” kao što je kultura, treba zapitati da li je održavanje jedne minimalne naučne populacije neizdrživ teret i nebitan cilj za ovu zemlju i narod.Jedan od evropskih standarda koje njenim daljim osipanjem nećemo moći da ispunimo biće broj naučnih radnika prema ukupnoj populaciji, koji je kod nas trenutno tri do četiri puta manji od preporučenog. Ovaj jaz između nas i Evrope ne možemo savladati samo prirodnim talentima.
Poseban paket problema – koji trenutno ostavljamo po strani – predstavlja činjenica da su naučni radnici u Srbiji jedina grupacija ljudi koji, iako u radnom odnosu na određeno ili neodređeno vreme, zbog sistema projektnog finansiranja zapravo nisu zaposleni. Tako oni ne primaju plate već zarade koje se u trezoru fakturišu pod šifrom honorara, zbog čega je njihova isplata vazda neizvesna i neredovna – npr. poslednja zarada je isplaćena 11. decembra, pre 50 dana!
Iako prividno tehničke prirode, ovo zapravo zadire u suštinska pitanja statusa nauke u našem društvu, otkriva činjenicu da još uvek ne postoji strategija naučnog razvoja, da još nije usvojen pravilnik o vrednovanju naučnog radaitd. To su poslovi u nadležnosti Ministarstva nauke koji se mogu i moraju hitno obaviti. Ne odlažući rad na trajnim rešenjima i ne čekajući povećanje procenta BDP-a koji ide za nauku sa 0,37 odsto do „zacrtanog” jednog procenta, u okviru postojećeg budžeta mora se odrediti realan i stabilan minimum institucionalnog finansiranja naučnih radnika. S obzirom na (malo)brojnost dotične populacije za to je potrebno mnogo manje novca nego pameti i dobre volje.
viši naučni saradnikInstituta za srpski jezik
[objavljeno: 14.01.2008.]
