Izvor: NoviMagazin.rs, 30.Sep.2016, 12:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Magija govora na pozorišnoj sceni
“Ubi me prejaka reč!” (Branko Miljković, Vatra i ništa)
Novozavetno Jevanđelje po Jovanu počinje rečima: “U početku beše reč, i reč beše u Boga, i Bog beše reč.“ Ne zna se pouzdano kada su ljudi počeli i naučili da govore i da se sporazumevaju rečima. Prve sačuvane rasprave o ovom pitanju sačuvane su u Platonovim Dijalozima. No, kad su već naučili da govore i pišu, ljudi su počeli da proučavaju jezik, na isti način kao što proučavaju >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << prirodu. Od govora prvobitnih ljudskih društava do danas razvilo se blizu sedam hiljada jezika. Mnogi od njih su izumrli, a retki, poput sanskrita, grčkog i latinskog, tobože mrtvi, mogu se naučiti i koristiti i danas. Neki jezici izumiru, dok se drugi razvijaju nesmiljenom brzinom, poput engleskog i mandarinskog. O jeziku postoji čitav korpus filozofskih, naučnih i umetničkih disciplina, koje možemo svesti pod skupnu reč: lingvistika.
Magijom scenskog govora bavile su se i dve predstave glavnog programa jubilarnog 50. Bitefa, sinoć izvedene u Beogradu: Svita br. 2 kolektiva „Eciklopedija reči“ i Žorisa Lakosta, u izvođenju pozorišne grupe Ešel 1:1, u Pozorištu na Terazijama, i Samo moje Stanice Servis za savremeni ples, autorâ Ane Dubljević i Igora Koruge, u Bitef Teatru.
Kada se odgleda, ili, bolje reći, odsluša, Svita br. 2 svakog ko se bavi(o) filozofijom može se setiti filozofskog traktata Kako delovati rečima Džona Ostina, ili naše TV serije za decu Slovo na slovo. U pripremi ove predstave učestvovao je kolektiv predanih istraživača govornog jezika pod imenom „Enciklopedija reči“ iz Francuske, predvođena kompozitorom i rediteljem Žorisom Lakostom. „Enciklopedija reči“ je umetnički projekat koji istražuje izgovorenu reč u svim njenim oblicima, počev od njenog metafizičkog supstancijaliteta, artikulisanog u pitanju: „Šta je govor, posmatran izvan konteksta u kojem nastaje?“ Na projektu rade muzičari, pesnici, reditelji, vizuelni umetnici, glumci, lingvisti i kustosi. Ekipu bi, svakako, trebalo obogatiti filozofima, antropolozima, psiholozoma, lekarima, psihoanalitičarima, fonetičarima i drugim stručnjacima koji se u svom poslu bave i jezikom.
Osmišljavajući projekat, Žoris Lakost je jednom prilikom izjavio: „Pišem pomoću nađenih predmeta“. U njegovoj „sakupljačkoj privredi“, nađeni predmeti, utkani u Svitu br. 2, jesu milijarde reči koje odzvanjaju u govoru milijardi ljudi na planeti Zemlji, na više od šest hiljada jezika. Te reči nose poruke, tvore odluke, iskazuju namere, obznanjuju emocije, prenose naredbe, podnose izveštaje, beleže rezultate, pozivaju u pomoć, pokazuju nemoć i podižu nadu u bolje sutra. U preplitanju drame, tragedije, komedije, burleske, baletskog pokreta i muzičke melodije, ove reči bruje, mešaju se jedna sa drugom, preklapaju, guraju, suprotstavljaju – reči mržnje i ljubavi, racionalnosti i osećanja, rata i mira, sreće i beznađa, bola i ponosa. Petočlana grupa glumaca autentično reprodukuje tonske zapise iz govora političara, privrednika, propovednika, radio i TV reportera, sportskih radnika, zaštitnika potrošača, lekara hitne pomoći, anesteziologa, davalaca i korisnika usluga, ministara, ucveljenih ljubavnika, učitelja fitnisa, pobunjenika, instruktora hipnoze i meditacije, iscelitelja tela i duha, čuvara zoloških vrtova, savetnika za samopomoć, paničara, tinejdžera , naučnika, sveštenika, gej parova, seksa na daljinu, ludaka u metrou, dobitnika Oskara, zaključno s minutom ćutanja povodom smrti rok legende – Majkla Džeksona.
Foto: BITEF / Jose Caldeira
U određenim trenucima slušamo govornika na jednom jeziku: engleskom, francuskom, portugalskom , ruskom, španskom, italijanskom, arapskom, holandskom, slovačkom, srpskom ili hrvatskom –a kapelo. Solo deonice postepeno dopunjava uskakanje novih „instrumenata“ ̶ govornika, od jednog do svih pet u isto vreme, čineći tako harmoniju ili disharmoniju glasova, ljudskom uhu gotovo nečitljivu. Ideja predstave je originalna, a izvedba duhovita, premda, s vremena na vreme, pomalo dosadna. Ljudski govor očišćen je od značenja, i ko pokuša da isprati sve što je izrečeno neće uspeti u svom naumu.
Svestan govora kao autentičnog fenomena, slovenački filozof Mladen Dolar istraživao je glas izvan značenja onoga što saopštava, izvan estetskog zadovoljstva i prisutnosti, glas kao objekat koji boravi u prostoru između „unutra“ i „spolja“, tela i duha, prirode i kulture, glas kao čist fenomen, kao simptom bića suočenog sa samim sobom. Ovaj teren, na kojem glasovi nisu samo prenosioci značenja/smisla, još neestizovani u muziku, neutemeljeni u mišljenje osnova je horalnih svita Žorisa Lakosta. U tandemu sa kompozitorom Pjer-Iv Maseom, Lakost propituje živi govor – reči u akciji, od najintimnijih do najvugarnijih, spektar emocionalnih stanja, stanja svesti, spontane aktivnosti čoveka na delu. Pri tom su same reči akcija: one čine dobro i zlo, bore se, pate, nadaju se. Reči biraju, bune se, ubeđuju i razuveravaju. Reči pitaju i odgovaraju, pamte i slute, plešu i vode ljubav. Reči vladaju, zastrašuju, prete i ubijaju. Reči okupljaju i razdvajaju ljude. Reči zahvalnice. Reči tužbalice. Reči opomene. Reči milosti i oproštaja. Reči davanja i uzimanja. Reči pakla i ponora. Reči koje se krune. Reči koje izranjaju iz prašine. Reči koje probijaju zvučne zidove. Reči grmljavine. Reči vulkanske erupcije. Atlantida, Titanik, Hirošima i Nagasaki, Berlin i Beograd u ruševinama, njujorške kule bliznakinje, avetinjski razrušen Alep, Beograd na vodi. Gole reči. Reči u odelima Pjera Kardena. Reči koje se igraju vatrom. Reči koje sebi zapušuju usta. Sve su one stvarne. Sve izgovorene hiljadama puta, na mnogim mestima, u raznim vremenima, a zatim sabrane u „Enciklopediju reči“ Žorisa Lakoste. Takva im/nam je sudbina!
I predstava Samo moje, pantomima s tek naglašenim elementima konceptualnog plesa, igra se rečima, ali je u njoj slika tužnija nego u Sviti br. 2. Stešnjeni u klaustrofobičnoj kutiji poput ovećeg praznog garderobera, akteri predstave ispituju granice svoje fizičke i duhovne tamnice, udarajući glavom o njene zidove. Svoje depresivno stanje jezički artikulišu kratkim pitanjima između dugih pasaža ćutnje i tišine, praćene ritmom „susreta“ glave i zida. Odgovori pristižu rečima, abecedno izgovaranim i uređenim kao u psihijatrijskom leksikonu. Tako protagonisti predstave sprovode „jezičku koreografiju“ kao oblik scenskog izraza. Samo moje se bavi istraživanjem depresivnih stanja i „negativnih osećanja“ pojedinca u svakodnevici restauracije primitivnog kapitalizma pod imenom tranzicija. Pored uslova u kojima raste i stasava generacija mladih ljudi, ugrožene egzistencije i neizvesne budućnosti, autore je inspirisala i knjiga Depression, a public feeling (Depresija, javno osećanje ) američke teoretičarke An Cvetković, koja emotivna stanja mladih tretira kao društvene i kulturološke pojave, a ne kao psihička stanja. Cvetkovićeva piše: „Ako uspemo da upoznamo jedni druge kroz naše depresije, onda možemo to iskoristiti za pravljenje novih vrsta zajedništva koja će nas voditi ne samo ka izlazu iz naših ćorsokaka nego i pomoći da razumemo ćorsokak kao stanje koje ima produktivni potencijal!“
Oskudni dijalog dvoje protagonista predstave Samo moje počinje pitanjem: „Kako si?“ – na koje zadugo nema odgovora. Stoga sledi pitanje: „ Je li to zato što nemaš posao, ili zato što imaš puno posla?“ Pošto opet nema odgovora, pitanja se nastavljaju: „Je li to zato što ideš protiv sebe, ili zato što to što radiš nema nikakvu vrednost?“ Odgovora nema jer u društvu preovlađuju nesigurnost, kompetitivnost, korporativnost, korumpiranost, konzumerizam, kontaminacija, prolaznost, nedostatak ljubavi, nepoverenje, surova realnost. S prvim bljeskom neonskih svetiljki pristižu i prvi odgovori: po jedna reč na svakih 30 sekundi: aksiozno, apatično, aut, alkohol, ambis, agresija, antidepresivi, apsurd, alarm, bezvoljnost, beznađe, bljak, besmisao, bespomoćnost, briga, bol, valerijana, vakum, grozno, (kao) govno, gušenje, gore nego ikad, gubitak, depresija, down (dole), destruktivno, demotivisano, droga, disappointed (razočaran), emptiness (praznina), žalost, žrtva, (u) žrvnju, zatvoreno, zaguljeno, zajebano, zbrkano, zagušeno, istrošeno, ispražnjeno, inertno, introvertno, indiferentno, izolovano, jako loše, još, jaram, jebote, (u) kurcu, krivica, knedla u grlu, krevet, katastrofa, letargija, loser (gubitnik), (nemam) libido, ludim, ljuštura, ljutito, maliciozno, melanholično, mračno, nadrkano, nervozno, nemirno, noćne more, nostalgično, ne mogu, ne želim, ne smem, neću, ne treba mi, nemam, nikako, nemoguće, neuspeh, nezadovoljstvo, ništa, nemotivisano, neproduktivno, nefleksibilno, neiskreno, neadekvatno, otuđeno, ozračeno, ogorčeno, očajno, od ponedeljka, pare, patnja, plata, pakao, ponor, panika, praznina, prekarijat, propali planovi, paranoja, postiđenost, razoreno, rastavljeno, raspolućeno, ravnodušno, razočarano, samoća, strah, stres, smrt, stid, sjebano, skučeno, slomljeno, suze, slabost, samosažaljenje, samoprekor, smor, samouništenje, samoubistvo...
Kad su izređali sve nevolje koje su ih snašle, akteri ove kamerne drame pali su u san. Probudili su se kada je sunce poprilično odmaklo od horizonta, lepeći po podu ispred pozornice ceduljice sa porukama nade, a zatim seli, pogledali se, s izrazima licâ u iščekivanju: Ima nade! Izlaz postoji, samo treba pronaći nove oblike zajedništva.
