Izvor: Politika, 18.Sep.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Magično mesto na kom sve funkcioniše
Premijerom dokumentarnog filma o školi i predstavljanjem monografije jubilej Matematičke gimnazije biće obeležen večeras u Domu omladine
Pedesetak đaka u tri odeljenja i trojica razrednih starešina – to je bila Matematička gimnazija u prvoj godini postojanja i rada, u jesen 1966. kada se u školu išlo šest dana u nedelji. Rođena je 19. septembra, kada je primila prve đake. Danas, uvažena dama srpskog prosvetiteljstva u raskošnoj haljini od đačkih olimpijskih medalja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz matematike, fizike, astronomije, informatike... slavi 45. rođendan.
Uspešne četiri i po decenije stecišta blistavih umova biće obeležene večeras prikazivanjem dokumentarnog filma o Matematičkoj gimnaziji, predstavljanjem monografije škole i susretom generacija profesora i učenika u 20 sati u Domu omladine.
– Jubilej ćemo obeležiti skromno, bez vatrometa. To ostavljamo za proslavu pola veka postojanja –najavljuje Srđan Ognjanović, direktor Matematičke gimnazije. Dolazak je potvrdilo oko 400 zvanica, bivših đaka i predavača, saradnika i prijatelja škole. Među njima biće i nekadašnji gimnazijalci i olimpijci Matematičke koji za čitaoce „Politike” govore o kući znanja koja im je obeležila život.
Dr Zoran Kadelburg (učenik prve generacije od školske 1966/67. do 1968/69. godine) profesor na Matematičkom fakultetu, predsednik Društva matematičara Srbije i predavač u Matematičkoj gimnaziji.
– Naša gimnazija je tada počinjala od drugog razreda. Prve godine bili smo „podstanari” na drugom spratu osnovne škole koja je radila u zdanju u Ulici Narodnog fronta 37. Nastavnika je bilo ukupno tri, stalno zaposlena. Prva dva časa, po striktnom rasporedu, bila je neka matematika. Mom odeljenju su predavali prof. dr Vojin Dajović, idejni tvorac Matematičke, i dr Milica Ilić-Dajović. Sva odeljenja su imala profesora i asistenta iz matematičkog predmeta, gotovo kao na fakultetu. Danas se tako radi samo u „mentorskim” ili najboljim odeljenjima Matematičke. Bilo nas je malo, generacija se osipala. Plašili su se profesori da će se još učenika ispisati, pa su nas držali ko malo vode na dlanu.
Nina Ležaić-Tomić (gimnazijalka od školske 1977/78. do 1980/81. godine) radi u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva.
– Bila je to prva generacija usmerenog obrazovanja, ali smo prve dve godine učili po posebnom programu Matematičke. Profesori su nas razmazili toliko da nam je kasnije na fakultetu bio problem da shvatimo da ima onih koji ne uvažavaju mišljenje đaka. Od 24 učenika u odeljenju bilo je pet devojaka. Ognjanović, sadašnji direktor škole, nama je bio razredni. Kada je Tito umro bili smo treća godina. Sećam se da je razredni ušao u odeljenje pokunjen. Saopštio je razlog nacionalne žalosti, i minut kasnije, kao da se ništa nije dogodilo, vedro tražio: „Da proverimo one zadatke što smo juče radili...” Ne mogu da zaboravim ni povratak u Beograd, posle deset godina života sa porodicom u Kanadi. Moj sin je tada stasao za srednju školu. U Matematičkoj su nas sačekali rečima: „Ne bi valjalo da on upiše našu školu ako nije talentovan, neće se lepo osećati”. Prošao je prijemni test, upisao školu, sada završava treću godinu Elektrotehničkog fakulteta.
Dr Branislav Cvetković (đak od školske 1993/94. do 1997/98. godine) zaposlen na Institutu za fiziku i predaje fiziku u Matematičkoj gimnaziji.
– Bio sam gimnazijalac baš kada je uvedena praksa da bivši olimpijci Matematičke drže dodatnu nastavu takmičarima, što se pokazalo kao dosta uspešno. Čim sam završio gimnaziju pripremao sam mlađe generacije za takmičenja. Posle fakulteta zaposlio sam se na Institutu za fiziku i počeo da radim kao spoljni saradnik u Matematičkoj. U stvari nikada nisam izašao iz svoje srednje škole, a ne verujem da ću iz nje izaći do kraja radnog veka. Gimnazijskih dana sećam se kao groznih godina hiperinflacije i krize, kada je moja škola bila jedino mesto gde je čovek mogao da se istakne znanjem i radom. Konkurencija je ponekad bila preoštra i neprimerena. Sada mislim da smo mogli više da se družimo.
Miloš Đorić (učenik od školske 2001/02. do 2005/06. godine) profesor saradnik u Matematičkoj i saradnik u nastavi na Matematičkom fakultetu.
– Oduvek sam voleo matematiku, želeo da budem đak Matematičke, kasnije sam postao i njen učenik generacije. Ta škola je za mene raj. Jedino u njoj se regenerišem, zaboravim na sve probleme. Ona je bila i ostala magično mesto na kojem, nekim čudom i uprkos preprekama, sve funkcioniše. Sada se smejem, a svojevremeno mi je delovalo stravično kada smo zamalo zakasnili na državno takmičenje iz matematike – cela ekipa talenata sa direktorom škole na čelu i to jureći autobus do Vršca. Kasnili smo „samo” sat i po vremena. Nema mnogo razlike, kada pogledam odeljenja kojima predajem. Sa jednakim žarom, radoznalo, željno novih saznanja, ta deca gledaju u mene i upijaju svaki savet, kao što sam ja nekad.
M. Simić-Miladinović
objavljeno: 19.09.2011.
