Izvor: Danas, 11.Sep.2014, 22:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Magarac od 100.000 dolara
Država je od naših para iz budžeta, preko Ministarstva kulture, potrošila 71,8 milion dinara za otkup dela i finansiranje projekata iz oblasti vizuelnih umetnosti. Članovi komisije su poznati, primaoci sredstava su poznati i sve je završeno.
Naravno da je država u obavezi da finansijski pomaže kulturnu produkciju. Mnogi su pozdravili ovaj konkurs - bravo za „državu mecenu“ (pokrovitelja)! Mada je sve nekako prošlo tiho, bez reakcija javnosti i medija. A nije baš da >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << se nema šta reći. Prvo, Vlada, odnosno Ministarstvo kulture, nisu omogućili, niti pokazuju nameru da to urade, podsticajni kontekst u kome bi i drugi subjekti kulturnog i privrednog života, kao i pojedinci bili stimulisani da finansiraju kulturnu produkciju, odnosno postanu stvarne mecene umetnosti. U mandarinskim sistemima, koji forsiraju državnu kulturu, uvek je država, ako ne jedina onda dominantna mecena (forma otkupa se bitno razlikuje od pravog mecenaštva).
Treba zaista biti „genije“ pa očekivati da će državni otkup u našim uslovima, sa ovakvom političkom oligarhijom i bez definisane kulturne politike, biti „doprinos razvoju profesionalne saradnje javnog i civilnog sektora, doprinos sagledavanju kulture kao potencijala za pozitivan razvoj društva, širenje vizuelne kulture i veću vidljivost stvaralaštva savremenih umetnika, kao i doprinos razvoju umetničkog tržišta savremene umetnosti i formiranju politike cena umetničkih dela“ (fraze iz obrazloženja Ministarstva). Državni mecenat jedino može biti odličan ambijent za savremene dvorske umetnike, koji prema pravilu ne dovode u pitanje političku elitu i njene etičke i estetske norme! Zato i ne čudi što je deset najplaćenijih umetnika dobilo više od 40 odsto od svih sredstava namenjenih otkupu i projektima.
Mnogi danas žale za „zlatnim periodom“ socijalizma, sedamdesetim i osamdesetim godinama, kada je bio stvoren stimulativni ambijent u kojem su sva velika preduzeća i same ustanove kulture imali sredstva i svoje nezavisne komisije ili selektore koji su kontinuirano otkupljivali dela umetnika. Tako je stimulisano vizuelno stvaralaštvo, a bile su formirane i brojne respektativne zbirke.
Daleko je to bilo od „idealnog“, ali je sigurno bilo bolje od ovoga što imamo danas. Komisija je u obrazloženju naglasila da je konkurs pozitivan primer instrumenta kulturne politike. Koje kulturne politike? Kako neka aktivnost može biti instrument nečega što ne postoji? Neki od članova komisije i sami su putem medija kritikovali sadašnju vlast i Ministarstvo kulture, da nisu uradili strategiju niti definisali kulturnu politiku. Ali, gle, kada ih pozovu u Ministarstvo ili u neku zvaničnu komisiju oni su tu, na usluzi. Mnogo je primera ovakvog licemerja i među kulturnim praktičarima i među samim umetnicima.
Na osnovu čuvenog i neprevaziđenog Zakona o kulturi, javni i privatni sektor su izjednačeni. Ali, privatne ustanove kulture nisu bile obuhvaćene konkursom. Privatne inicijative u oblasti vizuelnih umetnosti kod nas su još nerazvijene. Da, ali baš to bi morao biti razlog da se podrže njihovi napori i dovedu u ravnopravan finansijski položaj sa javnim ustanovama. Uostalom, koliko je meni poznato, aktivnosti nijedne javne ustanove kulture, koje su dobila sredstva za otkup, nisu prošle nezavisnu evaluaciju. Niko od njih nije prezentovao dugoročnu strategiju razvoja niti SWOT analizu, da bi se znalo kako će programski da koriste svoj fundus umetničkih dela i koliko efikasno posluju sredstvima koja dobijaju iz budžeta, odnosno iz džepa svakog građanina!
Zaista nije jasno kako će delo Marine Abramović, koje je na spisku nabavke Muzeja savremene umetnosti iz Novog Sada, doprineti kulturnom životu Novog Sada i Vojvodine? U opštoj besparici i sa minimalnim sredstvima koja se iz budžeta izdvajaju za kulturnu produkciju, a posebno vizuelne umetnosti, video-rad pod nazivom „Ispovest“, gde Marina Abramović nepomično 60 minuta sedi i bez zvuka fiksira magarca koji stoji ispred nje - a dole ide kairon sa njenom „ispovešću“ (http://www.youtube.com/watch?v=dNG7AsJd52A) - plaćeno je više od 100.000 US dolara (9.996.000,00 dinara).
Na ovaj otkup From bi konstatovao kompleks „pakosnog razlikovanja“, a Radomir Konstantinović rekao „filozofija palanke“! Jasno je da realizacija konkursa nije mogla biti instrument kulturne politika, ali možda jeste nečeg drugog?
Autor je direktor Balkankult fondacije
