Izvor: RTS, 03.Jul.2011, 12:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Maestro balkanskog tanga
Aleksandar Nikolić godinama već spaja nespojivo - argentinski tango i balkanski melos. Ono što ovu priču čini još zanimljivijom jeste što Nikolić svira i komponuje na bandoneonu, jednoj vrsti skoro zaboravljene harmonike.
Već 15 godina Aleksandar Nikolić, muzičar sa diplomom klasične harmonike na Muzičkoj akademiji u Bratislavi, jedini je bandoneonista na Balkanu. Voleo bi da ima naslednika, ali kaže to još nije na vidiku, jer je bandoneon, instrument bez kojeg >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << nema autentičnog tanga, veoma težak za sviranje.
Instrument na kome svira potiče iz sredine 19. veka, konstruisan je u Nemačkoj za potpuno drugačiju svrhu, ne da bi se na njemu svirao tango, već da bi bio zamena za orgulje u protestanskim crkvama, gde je bilo nemoguće napraviti orgulje, pa su ga sveštenici koristili tokom bogosluženja za pratnju pevanja.
"Kako je veliki broj Nemaca pohrlio u Argentinu početkom 20. veka, bandoneon se tamo obreo i vrlo brzo preuzeo dominantnu ulogu u tango orkestru. Nažalost, istorija se pomalo poigrala sa tim instrumentom, pa je sva produkcija i proizvodnja bandoneona u Nemačkoj utihnula posle Drugog svetskog rata", navodi Nikolić.
Uprkos činjenici da je bandoneon u Argentini postao nacionalni instrument, do danas nijedan nije proizveden u ovoj zemlji.
Sa druge strane, Evropljani su se brzo odrekli bandoneona, jer se tu nametnula klasična harmonika koja je i mnogo jednostavnija za sviranje i ima važno mesto u tradicionalnoj muzici skoro svih zemalja, pa tako i u Srbiji.
"Bandoneon je komplikovan i težak za sviranje, ali kad naučite da svirate, zvuči božanstveno. On je srce i duša tanga, možete da pokušate da svirate tango na harmonici, ali ipak neće biti tako uverljivo i autentično", rekao je Nikolić u intervjuu Tanjugu.
Sa prelepim, ručno rađenim bandoneonom, na kome svira godinama, zaljubljenik u svoj instrument, Nikolić kaže da je "to jedna mala kutija koja ima jako široka pluća, veliki meh, pa sve što se odsvira na njemu drugačije zvuči".
Nikolić se pri kraju studija u Bratislavi, u okviru predmeta kamerne muzike, upoznao sa partiturom argentinskog kompozitora Astora Pjacole i sa kolegama počeo stidljivo da istražuje kako da tu muziku prilagode akademskim zahtevima.
"Po povratku u Srbiju vrlo brzo sam našao istomišljenike među kolegama u muzičkoj školi Vučković, pa smo došli na ideju da osnujemo ansambl po ugledu na Pjacolin i tako je nastao 'Beltango', orkestar koji već skoro 12 godina uspešno radi", priseća se Nikolić.
Pored muzike koju sami članovi ansambla "Beltango" stvaraju, za njih su komponovali mnogobrojni domaći autori: Konstantin Babić, Kornelije Kovač, Slobodan Marković, Nenad Petrović, Vera Milanković. Tako je nastao projekat "Balkango", mešavina balkanske i tango muzike, snimljen na tri CD-a.
"To je rado slušana muzika trenutno u svetu, počinje da prerasta u poseban muzički žanr. Balkango je igra reči koja je igrom slučaja postala prepoznatljiva svuda u svetu", rekao je Nikolić.
Muziku "Beltanga" su poželeli da čuju i u Argentini, pozvani su na svetski tango festival u Buenos Ajresu 2007. godine, gde su dobili sjajne kritike i, što je najvažnije od svega, priznanje da je to što rade autentično.
"Najdraže priznanje uputio nam je sin Astora Pjacole, koji je, komentarišući izvođenje 'Beltanga', sa pozitivnim zaprepašćenjem rekao da nije očekivao da u tako dalekoj zemlji neko izvodi njihovu muziku na autentičan način", istakao je Nikolić.
Tango je za Nikolića emocija koja se stvara, sinteza muzike i pokreta, odavno više nije argentinski, već globalni fenomen, stavljen pod zaštitu UNESCO-a kao svetska kulturna baština.
Duh Buenos Ajresa u Beogradu
"Beograd se godinama trudi da da doprinos kroz Beogradski tango festival i angažovanje kvinteta 'Beltango'. Veliki broj Beograđana je proplesao tango uz našu asistenciju, a mi smo vrlo ponosni što i sami Argentinci, kad dođu u Beograd, osete duh Buenos Ajresa", rekao je Nikolić.
Lepotu ove muzike Nikolić će darovati sugrađanima koncertom 7. jula na zatvaranju Kalemegdanskih susreta, sa mladim kolegom muzičarem, svojim studentom Petrom Marićem, dvostrukim svetskim prvakom sviranja na harmonici u klasičnoj i varijete muzici.
"Marić je prvi put uspeo da objedini dve titule u kategoriji klasike i virtuozne muzike, što nije lako spojivo. Talentovan, pravi virtuoz na harmonici, sada je u Finskoj, a posle koncerta u Beogradu put nas vodi u Italiju, pa na festival na Santoriniju", kaže Nikolić.
U Srbiji na visokoškolskim ustanovama nema mogućnosti za studiranje harmonike, pa talentovani mladi muzičari moraju još da idu u svet, na akademije u Nemačkoj, Austriji, Skandinaviji, Slovačkoj, Rusiji.
"Oni imaju odsek harmonike, čak neke zemlje za koje ne bi ste poverovali, Velika Britanija, na Kraljevskoj akademiji u Londonu ili Finska, gde Sibelijus akademija ima veliku tradiciju klasične harmonike", navodi je Nikolić.
"Kod nas još vlada atmosfera da se toga trebamo stideti. Možda je sazrelo vreme da se ne stidimo svog talenta i nečega što nije naš instrument. Harmonika je nemački instrument koga su u Italiji malo osavremenili, a mi smo ga prihvatili u narodnoj muzici kao naš domaći instrument", zaključuje Nikolić.
