Izvor: Politika, 07.Maj.2010, 18:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ma, šta su meni mačke krive?
Opšti slučaj: Gde god da putujemo, gde god da se selimo, glavu svoju sa sobom nosimo.
Iz opšteg slučaja neizbežno sledi pojedinačni: Gde god da putujem, gde god da živim, draga mi (luda) glava verno me prati.
Ali da pređem na priču.
Prva slika, pre mnogo godina, tesan beogradski stan mojih roditelja. Javlja se moja starija ćera: „Mama, hoću macu!“. „Ma hajde, samo nam maca još fali“, kažem ja, „Vidiš da nema mesta ni za nas...“
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Druga slika, pre takođe dosta godina, već smo u inostranstvu, iznajmljen stan, ali ništa novo pod kapom nebeskom: „Mama, hoću macu!“ – ponavlja moja starija kćer. „Dete drago, u ugovoru piše da kućni ljubimci nisu dozvoljeni!“ – ponovo je pedagoški ućutkam.
Slika treća, sad već pre četiri godine, konačno i ja prelomila da kupim stan. Ni u kakvom ugovoru se ne pominje nikakva zabrana o kućnim ljubimcima. Na hodniku srećemo komšijske pse, a komšija sa sprata ima i jednu ogromnu debelu kuju i snežnobelog mačora – persijanca. Ćere već poodrasle, odavno su tinejdžerke, pa u skladu sa tim menjaju taktiku, više ništa ne mole niti pitaju, nego me obaveštavaju: „Mama, mi smo rešile da nabavimo macu koja će da se zove Peni Lejn.“
Tačka. Glas sasvim odlučan, kraj rečenice, kraj diskusije koja nije ni počela. Meni ponestaju argumenti. Uvek sam živela u relativno tesnim stanovima, pa nikad nisam imala ni jednu životinju. Celog detinjstva sam zavidela sestri od strica, koja je živela u kući i imala i kucu, jedno preslatko rundavo belo mešanče terijera, i nekoliko mačora, rasnih avlijanera. A moram da priznam i da su me dodatno potkupile omažom „Bitlsima“ – makar sam se izborila da se muzički ukus dečice mi drage ne razlikuje mnogo od mog, što je, priznaćete, zavidno pedagoško dostignuće.
Kad slučaj hoće da se namesti – namesti se. Nekoliko dana posle tog, da kažem, razgovora, najavljuje mi se prijateljica: „Prolazmo pored tvoje kuće, svratili bismo na spavanje, da li ti odgovara?“ Ma, mislim se, naravno da mi odgovara da u ovoj tuđini razmenim nekoliko „naških“ reči sa nekim odraslim, „Samo dođite!“.
Auto se parkira u dvorištu, ja sišla da kao dobra domaćica dočekam goste, i prijateljica mi kaže: „Moram da ti pokažem šta imam na zadnjem sedištu. Ako ne voliš životinje, mogu one da prespavaju u kolima, nema problema!“
Kad, tamo, dva preslatka mačeta u kavezu – nosiljci. „Ovu mačkicu sam ponela prijateljici kod koje idemo posle tebe, a mačorčić je mnogo miran i tunjav, plašila sam se da ga ostavim kod kuće sa odraslim mačorima, umlatili bi ga, pa sam ga ponela da mačkici pavi društvo. Inače su tetka i nećak, deca od majke i kćerke, i tetka je dve nedelje starija, a oboje imaju po oko tri meseca“ – obaveštava me prijateljica.
„Ma, slobodno ih ponesi gore“ – izgovaram najgluplju od mnogih mojih glupih izjava – i, da skratim priču, kako su mace ušle u moj stan, tako iz njega više nisu izašle. „Grehota je razdvajati ih“, zaključila je prijateljica, „vidiš kako se lepo slažu, a kod tebe baš ima mesta!“ – a taman sam bila lepo namestila i ušuškala novi stan, onako po meraku. Starija ćera je bila očarana, sva blaženo srećna, i odmah je strpala mace u svoj krevet.
Idila je trajala neko vreme. Mace su bile male i nemoćne, ponekad bi, onako trapave, nešto oborile ili napravile neku štetu, ali im to nismo uzimale za veliko zlo. Starija kći se lepo brinula o njima, mazila ih, četkala, čistila i menjala pesak, a mlađa i ja bismo ih pomazile kad nam se zapletu u noge, i tako smo zajednički živele u miroljubivoj aktivnoj koegzistenciji.
Ali, avaj, deca rastu, završavaju škole i kreću na studije, pa ni moje starije dete nije bilo nikakv izuzetak.
Ovde nije običaj da deca žive sa roditeljima tokom studija, čak ni ako je fakultet u istom mestu (ne samo da su fakulteti besplatni, nego država svima koji su na školovanju daje izvesnu „platu“ - dovoljnu za krov nad glavom i hranu, kao i da još malko preostane za piće, tako da su punoletna deca praktično finansijski nezavisna od roditelja.
Doduše, za piće ne ostaje dovoljno bar iz dva razloga – alkohol je ovde vrlo skup, i omladina pije izuzetno mnogo – ali to su sve teme za neku drugu priču. Mačke, koje su tema ove priče, niti studiraju, niti piju). Tako me je ćera jednog lepog dana obavestila da će da se iseli, i da u studentskom domu u kome je dobila sobu mačke, naravno – nisu dozvoljene.
„Ja nisam bila kod kuće kad ste uzele mačke. Nikako ne mogu da budem odgovorna za njih. Tvoje je bilo da tinejdžerkama zabraniš da prave gluposti, a ne da im u tome pomažeš“ – obavestila me je mlađa kći, koristeći svoju poznatu neumoljivu logiku. Šta da joj kažem? Deca su ukras sveta, poznato je, pa bila i tinejdžeri...
A nedavno se i ona odselila od kuće, došlo je i njoj vreme da otpočne samostalan život.
I tako je briga o macama spala samo na mene. Pa, eto, za rubriku „Moj život u inostranstvu“ - moj život u inostranstvu je lud provod. Kad kasno popodne, uveče ili usred noći, kako kad, konačno dođem kući, najčešće poprilično smlaćena – zateknem haos svuda po stanu, na patosu i po foteljama primetan sloj dlaka, na kožnoj sofi još nekoliko svežih ogrebotina, a kupatilom se šire miomirisi i pored otvorenog prozora.
Naravno, macama ne pada na pamet da bi kroz taj prozor mogle i da izađu i otšetaju u beli svet – zašto bi se upuštale u avanture, kad ih u mom stanu čekaju „visok nivo usluge“ i zavidna sloboda? E, tako sve to lepo počistim, usisam, prebrišem i sredim do ujutro, kad ponovo odem na posao – samo da bih kad se vratim u stanu zatekla isti svinjac (ups, zapravo - mačinjac) .
Vidi moja dobra prijateljica Ana, inače veliki šeret, da očajavam zbog mačaka i da ne znam šta ću sa njima (niko neće odrasle mačke, a da ih vodim kod veterinara „da ih uspava“, kako se ovde kaže, a zapravo ubije, prevedeno na svakodnevan jezik – nemam srca, isuviše su mlade i slatke), pa udara brigu na veselje, pričajući mi vic:
Raspravljaju sveštenici tri velike svetske religije o momentu kada počinje život.
Prvi kaže: „Nesporno, život počinje trenutkom začeća!“, a drugi odgovara „Pa, znate, svašta može da se dogodi tokom trudnoće, tako da mi smatramo da život počinje rođenjem, prvim plačem!“.
Gleda ih treći, vrti glavom, pa komentariše: „Drage kolege, uz sva uvažavanja vaših stavova, moram da vam kažem da nemate pojma o čemu govorite. Život počinje kada deca odu od kuće, a pas ugine!“.
„Ali, mačke žive duže od pasa“, odmah dodaje Ana, – pa nastavlja da me „teši“, uz svoj poznati zarazni smeh – „Ali ne brini se, mlada si ti još, dočekaćeš...“
Tja - nikada nisam imala mnogo simpatija za male stare same dame sa mačkama – a sad sam i ja postala jedna od njih. Ma, tako mi i treba...
P.S. A odakle vam ovo pišem? Pa, iz Danske – zemlje u kojoj, po mnogim ispitivanjima, i to čak i sasvim ozbiljnim ispitivanjima, žive najsrećniji ljudi na kugli zemaljskoj. Valjda i najsrećnije mačke. A ja? Ma, šta su meni mačke krive? I šta su mi Danci krivi? Pogledati početak teksta...
O, Danska
[objavljeno: 08/05/2010.]
