Izvor: RTS, 03.Apr.2020, 11:03
Ma kakav Nostradamus, Paskal je predvideo sve ovo pre četiri veka
Da li je naš najveći problem što ne možemo da sedimo mirno u kući? I šta smo spremni da istrpimo da bismo iz samoizolacije pobegli?
Sedeći tako u stanu razmišljam o virusu, apelima epidemiologa da ostanemo kod kuće, pooštravanju mera i kazni, a kroz prozor vidim ljude. Šetaju. Naša svest, uprkos užasnim prizorima iz bolnica širom sveta, i dalje ne dobacuje do suštinske spoznaje ozbiljnosti problema.
>> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << />Odzvanja mi misao velikog Paskala:
"Sve ljudsko zlo potiče iz jednog uzroka - čovekove nemogućnosti da s mirom sedi u kući.”
Pa spontano na tu misao nadovežem i da „Nije potrebno da se ceo svemir naoruža da bi čoveka smrvio: maglica, kapljica vode, dovoljna je da on bude uništen” (B. Paskal, Misli, Misao 347).
Paskal zasigurno nije mogao da predvidi baš ovu kapljicu virusa SARS-Kov-2 četiri veka posle njega, ali izvesno je da baš ta kapljica označava početak jednog novog doba.
"Čovek je samo trska, ali trska koja misli", pisao je Paskal.
Sposobnost da ljudi sede i razmišljaju mogla bi se smatrati jednom od postulata koje nas definišu. Tako planiramo budućnost, sećamo se prošlosti, bez misli nema napretka.
I tako, sedeći s mirom i razmišljajući o ovome što nas je snašlo, setim se zanimljive studije iz 2014, koju su radili naučnici sa Harvarda i Univerziteta u Virdžiniji, a upamtila sam je tako što me je podsetila na vic koji se na Balkanu naširoko prepričavao. Jedan od onih o Muji i Hasi.
Naime, dokazali su da je prosečnom čoveku gotovo nemoguće da sa mirom sedi i razmišlja. I ako je verovati studiji (a ograđujem se jer ne znam ko ju je naručio i platio), eksperiment je dokazao da bi većina ispitanika radije pristala na blagi elektrošok nego da u miru sedi i misli.
Eksperiment je bio jednostavan: stavili su grupu ljudi u praznu sobu, i tražili od njih da 15 minuta ne rade baš ništa. Po isteku vremena pitali su ih da li su uživali. Pola njih je odgovorilo negativno. I premda ih naizgled ništa nije ometalo, ljudima je bilo teško da se koncentrišu, misli su im vrludale mimo volje i kontrole.
U nadi da će dobiti bolje rezultate, tražili su od iste grupe da ponove eksperiment kod kuće. Ispostavilo se da im je to prijalo još manje, pa je trećina priznala da su varali gledajući u telefone i pretražujući internet. I dalje, većina je svedočila da više uživa u guglovanju, mejlovima i porukama, nego u razmišljanju o konkretnoj životnoj stvari.
U sledećoj fazi pitali su ljude da li bi platili da ne dobiju električni šok.
Odgovor većine je bio pozitivan.
Sad ide najinteresantniji deo: posle 15 minuta ponovnog smaranja u praznoj sobi, dve trećine muških ispitanika se predomislilo.
Pretpostavljam da su računali sa tim da neće biti ništa strašno, jer su deo benignog eksperimenta.
Tek četvrtina žena je pristala na to. Verovatno se elektrošok svodio na električnu stimulaciju mišića, sličnu onoj koju bismo platili fizioterapeutu da nas oslobodi bola u nekom mišiću.
Dakle, zašto je prosečnom čoveku toliko strašno da sedi i razmišlja?
Ja bih rekla da taj paradoks ide uz činjenicu da smo ljudi. Ne bismo bili tu gde jesmo da nismo od akcije, da nema radoznalosti uprkos zabranama (od Evinog praiskonskog greha nadalje). Ali zato postoji i kazna.
Strašni sud ili prekršajni, onlajn. Ili oba.
Evolucija nas je nagnala da stalno tražimo nešto novo. Naši preci nisu sedeli s mirom, već su gledali horizont u strahu od neprijatelja, ili loveći divljač.
Takođe, ljudima je manje dosadno ako imaju bar prozor kroz koji mogu da gledaju, ili terasu na koju mogu da izađu. A tek srećnici koji imaju baštu…
Odsustvo spoljašnjih vizuelnih stimulansa, kao u slučaju kada ljudi treba da ostanu kod kuće i razmišljaju, kod nekih vraća osećaj praiskonske ranjivosti i strah da će nešto u spoljnjem svetu da im promakne i time im ugrozi bezbednost.
Zato naši pametni telefoni i guglovanje daju iluziju da smo u toku, i da stalno proveravamo kako stoje stvari.
Daju nam sigurnost.
Ta potreba je naš praiskonski nagon koji za posledicu ima sve slabiji fokus, sve kraću pažnju, i ostalo što ide u tom paketu.
Tako da za neko vreme nema nam druge, nego da čitamo što više, komuniciramo što bolje, i privremeno prihvatimo virtuelni svet kako bismo preživeli ovu zlu kapljicu i mogli da uživamo u blagodetima spoljnog sveta.
Iskreno, ja sam u ovoj situaciji živnula. Volim svoju kuću. Dan mi je kratak. Uspostavila sam vezu sa sobom iz vremena koje je davno prošlo i kome od sumanutog dnevnog tempa nisam mogla ni da svratim u goste, nakratko.
Sada stižem da radim skoro sve što nisam dok sam trošila vreme u prevozu i kancelariji, i smoždena stizala kući da uradim makar minimum onoga što kuća i najmiliji očekuju.
Izvući ono najbolje iz svake situacije je veština koja se stiče. Proces razmišljanja mojoj generaciji je bio spontan, danas ga deca uče u školi. Ako imaju sreće da sa njima rade nastavnici koji znaju koliko je to važno.
„Misao je naša snaga, nadmoć, pobeda. Radimo, dakle, da dobro mislimo, u tome je moralni princip” (Paskal).
A samo će nam dobra misao pomoći da opstanemo tako što ćemo ostati kod kuće.
I pobedimo zlu kapljicu koja od novembra 2019. muči čovečanstvo.
.jpg)
