Izvor: Mondo, 21.Nov.2017, 14:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MUKA: Ona sto godina, sin invalid, pomoći niotkuda
Na obroncima Kopaonika, u kuršumlijskom selu Seoce, u bedi i siromaštvu, živi najverovatnije najstarija žena u Srbiji Jelisava Tomić.
Foto: Ilustracija Guliver/Getty Images/Thinkstock Ilustracija
Jelisava živi sa sinom Dragodinom, koji je na poslu ostao invalid. Svima su se obraćali za pomoć, ali pošto imaju zemlju, pomoći niotkuda, a odgovor nadležnih je bio da mogu da rade na zemlji i od nje da žive.
Dragodin Tomić (70) rekao je da su se svima >> Pročitaj celu vest na sajtu Mondo << obraćali za pomoć ali da, pošto imaju zemlju, dobijaju odgovor nadležnih da mogu da rade na zemlji i od nje da žive.
Sirotinje puna Kuršumlija
Milomir Nikolić sekretar Crvenog krsta u Kuršumliji kaže da u zabačenim selma te opštine ima mnogo staračkih domaćinstava, kojima je neophodna pomoć. "Zna se koje sve službe treba da sagledavaju takve slučajeve, kao što su Tomići. Tu je Centar za socijalni rad, tu su neke druge službe pri opštini, lokalna samouprava. Mnogo je takvih slučajeva, koji su na ivici egztistencije", rekao je Beti Nikolić i dodao da Crveni krst povremeno, u najudaljenijim selima, dostavlja pakete sa osnovnim namirnicama i sredstvima za higijenu.
On je ostao invalid kao radnik u preduzeću Srbija šume, kada je u seči drva izgubio ruku.
Majka Jelisava, puna briga, kaže da ni sama ne zna koliko ima godina. U ličnoj karti joj piše da je rođena 1920. Međutim, njeni roditelji su je tri godine kasnije nego rođena upisali u matičnu knjigu rođenih, što znači da je rođena 1917. godine.
"Tako se nekada kasnije deca prijavljivala. Imam sto godina, a tri, četiri rata sam zapamtila. Nisam kadra da se više staram sama o sebi, ne drže me noge i sluh ali me pamćenje dobro služi", rekla je Agenici Beta starica Jelisava.
Njihovo selo je veoma udaljeno od grada, oko 45 kilometara. Dragodin nije osnovao svoju porodicu.
"Bori se tako sa jednom rukom, da seče i donese drva, da ode do grada. Ovde smo potpuno usamljeni i od svih zaboravljeni", rekla je majka.
Dragodin je u preduzeću stekao invalidsku penziju, ali je veoma mala, nedovoljna za njihove potrebe.
"Borim se i mučim. Voleo bih više da radim, imam volju ali kako sa jednom rukom. Moja penzija ne stiže samo za struju i lekove. Hranu obezbedim onoliko koliko mogu i to štedimo", rekao je on.
Tomići su se obraćali svim javnim ustanovama i institucijama u Kuršumliji - Centru za socijalni rad, Crvenom krstu i drugima i tražili bilo kakvu pomoć. Međutim, svuda su odbijeni s obrazloženjem da oni imaju zemlju koju mogu da obrađuju.
"Svuda mi kažu nemaš pravo. I svuda me odbili. Žalio sam se Centru iz Prokuplja i tu sam odbijen i šta sam mogao, nego da se vratim na planinu i zajedno sa majkom da patim i čekam da se neko smiluje i pomogne makar malo i olakša naše muke", rekao je Dragodin.
U Centru za socijalni rad u Kuršumliji nisu želeli da daju izjave, dok u Crvenom krstu kažu da su ograničeni odlukama nadležnih.
.jpg)
