Izvor: Politika, 19.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MOŽE LI BEZ TRGOVINE
Umnožavaju se pokliči junaka novog kosovskog boja koji bi da dramatično izmeste strateško težište srpske spoljne politike.
Na meti udara istorijskog "ne" su NATO i Evropska unija. Ono što radikali kažu otvoreno – da evroatlantske integracije treba zaboraviti zarad Rusije – DSS protura prikriveno. DS zasad ćuti.
Mada me ne čudi previše što nas Amerikanci nedostatkom takta oko Kosova guraju u čvrst zagrljaj Kremlja, jer Džordž V. Buš je u tome globalni majstor, ipak se pitam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da li se to stvara ambijent u kome bi Beograd jednu orijentaciju napustio, a drugu bezglasno prigrlio.
Reagujući poput Kremlja na plan o razmeštaju američkog raketnog štita u istočnoj Evropi, ministri premijerove stranke pozivaju SAD da odustanu od Kosova kao "NATO-države". Sasvim orkestrirano, DSS-ovi savetnici zalažu se da u slučaju po nas nepovoljnog kosovskog raspleta treba prekinuti približavanje EU.
Pozivi ministara Jočića, Samardžića i Lončara počivaju na "zabrinutosti" što bi "kasarna na Kosovu" isključivo služila strateškim interesima SAD onemogućavajući mirnodopski prosperitet Kosova i – obratite pažnju – "srpsko-albansko pomirenje".
Ne razumem šta je uopšte "NATO-država". Da li to znači da su sadašnje i buduće članice "kasarne", a da je sloboda negde na drugoj strani? Ukoliko Srbija uđe u NATO, što je sudeći po dosadašnjoj praksi put ulaska u EU, kakva se to poruka šalje organizacijama koje su i lideri DSS-a onomad odabrali kao strateške partnere?
Lično bih više voleo da umesto obraćanja Vašingtonu čujem šta gospoda ministri imaju da kažu šta bi bilo ukoliko uspeju da zadrže Kosovo. Izolovano od Srbije, kao do sada, samo bez stolice u UN. Šta će biti sa ono malo tamo preostalih Srba ako se odluče da ne emigriraju? Šta sa izbeglim Srbima? Šta ukoliko NATO ne izminira pomirenje koje je, eto, nadohvat ruke?
Da ne dolaze od članova kabineta, ove izjave bi u okolnostima u kojima živimo teško zavredele pažnju. Ali, ako su argumenti bizarni, ne znači da posledice ne mogu da budu ozbiljne.
Koliko mi je poznato, niko od onih koji su glasno zagovarali evroatlantizam nije zvanično promenio stav. Štaviše, jedan od pet proklamovanih ciljeva ove vlade je potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Srbija je taman balansirala spoljnu politiku, a sada se ispod stola jedno carstvo proglašava za neprijatelja, a drugo za spasitelja. U slobističkom maniru raspirivanja patriotizma NATO se identifikuje kao neprijatelj. EU kao cilj od koga treba dići ruke. Rusija kao jedini oslonac.
Ko zna da li postoji, a ako postoji kolika je cena ruskog savezništva. Ko su pravi srpski favoriti Vladimira Putina? Da li je njegov neočekivano odlučan angažman oko Kosova pokušaj da se naknadno blokira ono što je propušteno u Jeljcinovo vreme, uključujući i širenje NATO na istok? Da li Kremlj ima podužu listu onoga što bi u Srbiji kupili njegovi omiljeni oligarsi?
Poznato je kako Srbi na Kosovu žive pod "zaštitom" Kfora, policijske i civilne uprave UN. Ne vidim šta po tom pitanju novo nude Rusi. Njihovo mahanje vetom u Savetu bezbednosti je u pragmatskoj funkciji pokazivanja novonarasle moći. Njih Srbi i Albanci na Kosovu zanimaju koliko i Amerikance.
Zapadna vojna alijansa je lak propagandni plen u zemlji koja je tek počela da prodaje beogradske ruševine. Srbi svakako nisu naklonjeni članstvu, bez obzira što smo ulaskom u Partnerstvo za mir faktički u predvorju saveza koji nas je bombardovao zbog politike čoveka koji je svetu pretio, nudio se Belorusiji a nas autistički osamio.
EU je druga priča. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je stabilna većina Srba razrešila dilemu koju je svojevremeno metalnom hladnoćom moćnika saopštio Ričard Holbruk: Srbija mora da bira između Kosova i EU. Ako izabere EU, ući će u EU, ako izabere Kosovo, izgubiće i Kosovo i EU.
Ovakve i slične izjave su srpskim narodnjacima casus belli. Bivši koordinator pregovaračkog tima Beograda kaže da bi u slučaju jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti, koje bi podržale pojedine članice EU, Srbija odmah trebalo da obustavi proces priključivanja. Dotični gospodin Evropi zapreti ignorisanjem, nama izolacijom, a onda otputuje u Ohajo.
Portparol DSS-a kliče da ni pedalj srpske teritorije nije vredan evropskih integracija. Sada ni pedalj zemlje, a nisu bili gadljivi na novac koji su im kao opoziciji davali isti ti koji su 1999. oduzimali živote.
Koga to plaši premijerov savetnik govoreći figurativno o bazi Bondstil kao glavnom gradu Kosmeta i o neograničenoj slobodi kretanja NATO na Kosovu? Da ga podsetim: Srbija je zapadnim saveznicima dozvolila istu slobodu kretanja na svojoj teritoriji. I zašto bi SAD toliko pritiskale za Bondstil kada znaju da bi im ovdašnje vlasti rado ustupile neku lokaciju, recimo pored Niša?
Ukoliko su sve ovo partijski stavovi, nemam ništa protiv. Ako i ministri kojima to nije resor misle da imaju šta da nalože Beloj kući, treba ih čuti, kao i sve druge. Teme od sudbinske važnosti za budućnost zemlje.
O tome da li su građani Srbije spremni da se zarad eventualnog gubitka Kosova odreknu članstva u EU, ne bi mogli da odlučuju ni portparoli, ni savetnici, ni ministri, ni celokupna vlada. To je pitanje za referendum, kao što se i o članstvu u NATO odlučuje plebiscitarno.
Ako se ponosno odbijaju posredne ponude Zapada o bržem napredovanju prema EU zarad aminovanja gubitka Kosova, onda isti stepen doslednosti očekujem u međunarodnim aranžmanima za njegovo očuvanje.
Ako nije tako, neka propagandisti panslovenstva i slatkog pravoslavlja, oni koji otvoreno pokazuju mrskost prema Zapadu i slabašno prikrivaju opčinjenost Istokom, smognu snage da to otvoreno kažu. Poput radikala. Birači ne bi da budu neobavešteni.
Niko nema pravo da trguje delovima srpske teritorije koje jedni nameravaju da oduzmu. I niko nema pravo da trguje istim delovima srpske teritorije za koje drugi kažu da će nam ih sačuvati. Može li sve ovo da prođe bez trgovine?
[objavljeno: ]
