Izvor: Politika, 01.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MIŠA ĐURKOVIĆ
Kada sam u martu 2005. pisao tekst o potrebi što ranijeg donošenja novog ustava, tvrdio sam da nerešen status KiM nije prepreka za to. Ako postoji konsenzus političkih aktera da se ne odriču južne pokrajine onda nema prepreka da se to precizira u ustavu. Tom prilikom sam uzgred pomenuo ideju da se slično članu 23. Osnovnog zakona SR Nemačke iz 1949, čak i u slučaju nametanja nezavisnosti od strane zapadnih aktera, ovaj deo teritorije Srbije može tretirati kao privremeno otuđen, sa jasnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << namerom da se kad-tad povrati pod faktički suverenitet države Srbije.
Ono što je bila uzgredna ideja iznesena pre svega kao argument predstavljen u svrhu ojačavanja srpske pregovaračke pozicije, pre nego što su stvarni pregovori počeli, izgleda da će sada biti na neki način realizovano u novom ustavu. To međutim otvara ogroman broj pitanja na koja treba da nam odgovore oni koji su tu ideju usvojili i pretpostavljam razradili.
Prvo pitanje je zašto se pozicija KiM premešta u preambulu? Preambula je deklarativni a ne normativni deo ustava. Da li će KiM uopšte biti pominjan u normativnom delu? Kako? Šta to znači ako ne bude?
Ako se zaista desi scenario nametnute nezavisnosti KiM, sa unilateralnim priznanjima od strane velikih sila, kako se to sada često najavljuje, kako će se Srbija praktično odnositi prema svemu tome? Da li pominjanje u preambuli ima samo deklarativni karakter pranja savesti, ili ima programski, obavezujući karakter za sadašnje i buduće generacije? Ako je u pitanju ovo drugo šta to konkretno znači? Hoćemo li prekinuti diplomatske odnose sa svim državama koje priznaju nezavisnost KiM? Kako će izgledati naši multilateralni diplomatski odnosi? Hoće li naš predstavnik biti obavezan da napusti svaki sastanak MMF-a, Svetske banke, organizacije regionalne saradnje itd. na kome se pojavi predstavnik države Kosovo? Kako i kada tačno mislimo da se KiM povrati? Dobrovoljnim plebiscitom građana Kosova ili oružanom silom? Kojim snagama? Hoće li se svako srpsko dete od kolevke spremati za vojsku i učiti da je to obaveza Srba a Srbi će se, kao što su se Jevreji vekovima pozdravljali sa "Do viđenja u Jerusalimu", pozdravljati sa "Do viđenja u Prištini"? Hoće li svaka srpska majka imati obavezu da rodi po pet Obilića da se spremaju za to? Kakve su posledice takvog programa po unutrašnju ekonomsku, socijalnu, bezbednosnu i demografsku situaciju? A po međunarodni položaj i priključenje u EU?
Dalje, šta ćemo sa Albancima na KiM koji trenutno čine 95 odsto stanovništva? Da ih proteramo? Oružano pobedimo i držimo u pokornosti? Ubedimo da se dobrovoljno priključe Srbiji? Šta će ta trajna pretenzija Srbije značiti za njih? Kako će se odnositi prema preostalim Srbima. Neće li to podstaknuti njihovu dalju demografsku i prostornu ekspanziju prema opustelim prostorima juga Srbije?
Ako nam politička elita odgovori na ova pitanja (bilo kako) dokazaće da su ozbiljni državnici sa nekakvom strategijom. Ako međutim ne odgovore i ako je tačno da sa ustavom žure da bi se izbori održali pre priznanja nezavisnosti, a faktički beže od velikog problema i prenose ga budućim generacijama u najgorem vidu, onda su oni...
Naučni saradnik Instituta za Evropske studije
[objavljeno: ]
.jpg)
