Izvor: Politika, 18.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MIROSLAV JOVANOVIĆ
Poslednjih dana i meseci sve češće se može čuti, naravno "iz pouzdanih izvora", da će Rusija uložiti veto u Savetu bezbednosti UN, kada se bude rešavalo pitanje budućeg statusa Kosova, da "neće izdati Srbiju" itd. Te priče predstavljaju samo još jedan dokaz o sklonosti srpske politike i javnosti ka samozavaravanju, koje nas je tako skupo koštalo u vreme Miloševića. I pokazuje da srpski političari i javnost ne žele da prihvate tri činjenice. Prvo, da niko od najviših ruskih zvaničnika, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ni predsednik Putin, ni ministar spoljnih poslova Lavrov, zapravo nikada nije upotrebio reč VETO. Drugo, da je Srbija, vođena koalicijom SPS-SRS-JUL, 1999. izgubila rat sa NATO-om i u Kumanovu kapitulirala, i da danas pobednik u ratu (SAD/NATO) nameće rešenje budućeg statusa Kosova. I treće, da je teško, ako ne i nemoguće, očekivati da će Rusija upotrebiti veto da bi sprečila nezavisnost Kosova, kao takvu. Ona bi se, možda, odlučila za veto ukoliko bi rešenje za Kosovo bilo nametnuto kao jedinstven i neponovljiv izuzetak/slučaj u međunarodnim odnosima (na čemu – u ovoj ili onoj formi – insistiraju SAD). I u tom pogledu ona će dosledno insistirati da rešenje pitanja Kosova bude tretirano kao presedan u međunarodnim odnosima. Međutim, čak i da se dođe u poziciju da Rusija iskoristi veto u SB, SAD tada gotovo sigurno neće Ahtisarijev plan uopšte ni iznositi pred SB, već će se opredeliti za neko drugo rešenje, mimo SB UN. A i mnogo je logičnije očekivati da Rusija pravo veta iskoristi u nekom drugom slučaju, poput očekivane odluke SAD da, zbog iranskog nuklearnog programa, povedu rat sa Iranom, što bi direktno ugrozilo stabilnost u čitavom regionu tzv. "mekog trbuha Rusije".
Imajući to u vidu, insistiranje na pričama o "ruskom vetu" u SB otvara mnoga, suštinska pitanja, o kojima se u srpskoj javnosti nerado, ili uopšte ne raspravlja. Najpre, sama institucija veta, kao i sam SB UN, danas nemaju ni približno značaj koji su imali tokom Hladnog rata. Uostalom, SAD su bombardovale Srbiju 1999. i vodile rat sa Irakom 2003, bez dozvole SB, pa niko u SB nije ni mogao da stavi veto.
Potom, mi se ponašamo kao da Rusija ima samo jednu sferu diplomatskih interesa: Balkan – Srbiju – Kosovo, i uopšte ne obraćamo pažnju na činjenicu da za rusku politiku prostor Balkana ne predstavlja ni jedino, ni najvažnije polje interesovanja. Da se sama Rusija – nakon spektakularnog desanta na aerodrom u Prištini 1999 – povukla iz učešća u KFOR-u na Kosovu i znatno revidirala i ublažila svoje spoljnopolitičke ambicije na Balkanu.
Najzad, priče o "ruskom vetu" najviše govore o samoj srpskoj politici. Insistirajući na njima – iako javno neizrečeno – mi zapravo pokazujemo da žudimo za vremenima Hladnog rata, kada je SFRJ imala izuzetno "udobnu" i "probitačnu" poziciju "između" dve supersile. Pri tom, Srbija je poslednjih godina učinila malo toga u političkom i privrednom pogledu da "pridobije" Rusiju. Osim toga, logično se nameće i pitanje šta je Srbija spremna da učini za uzvrat, ako se Rusija odluči na radikalan korak – krajnje zaoštravanje odnosa sa SAD i EU – da bi Kosovo ostalo u sastavu Srbije? I na koji način će, u perspektivi, štititi i braniti ruske interese na Balkanu?!
Profesor istorije Univerziteta u Beogradu
[objavljeno: ]
