Izvor: Politika, 25.Mar.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MIROLJUB LABUS
U vreme potpisivanja Rimskog ugovora, na drugoj strani Evrope u jednom procepu između dve gvozdene zavese, tadašnja FNRJ je počela da izlazi iz ekonomske krize i diplomatske izolacije. Prošle su sušne godine i teror nad seljacima i ideološkim protivnicima, Staljin je umro i normalizovani su odnosi sa SSSR-om. Zemlja se spremala za veliki istorijski projekat samoupravnog socijalizma koji je trebalo da bude alternativa i Zapadu i Istoku. Zapad se nije plašio alternative, nego Istoka. Razlozi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za potpisivanje Rimskog ugovora nisu bili samo na strani potrebe da se pomire tradicionalni neprijatelji Nemci i Francuzi posle Drugog svetskog rata, nego i strah od vojne snage Varšavskog pakta.
Posle pedeset godina od tri istorijska projekta u Evropi ostao je živ samo jedan – Evropska unija.
I ovde dolazimo do pitanja šta Evropska unija može da nauči od nas? Mi znamo šta možemo da naučimo od njih, da li oni znaju šta mogu da nauče od nas?
Ako imate državnu tvorevinu sa više nacija, demokratija i jednake šanse za razvoj svake nacije su nužni, ali ne i dovoljni. Mali moraju da se posebno pomažu. To EU zna. Jednako političko tretiranje malih i velikih država, zajedno sa posebnom podrškom za manje razvijene su njeni fundamenti. Utisak jedino kvari neoprezna priča o "novoj" i "staroj" Evropi.
U našoj istoriji mi smo imali dva ustavna uređenja – federaciju i konfederaciju. EU je danas jedna vrsta konfederacije. Prosta je istina da je svaka konfederacije neefikasna i da nije trajno rešenje. Biće zanimljivo videti kako će se stvari dalje odvijati sa usvajanjem novog Evropskog ustava i određivanjem spoljnih granica. Nijedna državna tvorevina ne može da opstane ako ne zna svoje granice.
Sve ovo ljudi u EU znaju. Ne znam samo koliko smatraju da je relevantno za njih naše negativno iskustvo. A da li pozitivno iskustvo EU može da pomogne nama?
Naravno da može da nam pomogne, ali suština nije u tome. Pitanje je da li mi želimo takvu pomoć? Na rečima – da, a u praksi – ne. Izgubili smo celu prošlu godinu za evropske integracije, a sva je prilika da ćemo izgubiti i ovu godinu. Laka saglasnost oko principa za pridruživanje Evropskoj uniji, koju su odmah postigle stranke koje pregovaraju o novoj vladi, sumnjiva je. Očigledno da je neki trik u pitanju kada znamo da stvarne saglasnosti oko saradnje sa Haškim tribunalom i oko službi bezbednosti nikada nije bilo, niti će je biti u budućnosti.
Ne bih želeo da budem ciničan i da kažem da ćemo za sledećih pedeset godina biti u Evropskoj uniji, ukoliko ona opstane. Prvo, EU će sasvim sigurno opstati. Tačno je da više nema rata između Nemaca i Francuza, niti da postoji pretnja Varšavskog pakta. Ali je isto tako tačno da u vreme opšte globalizacije moraju da postoje i globalni igrači. EU to radi u interesu svih svojih članova – velikih i malih država. EU je danas po ekonomskoj snazi ravna privredi SAD-a, a po broju stanovnika i veličini tržišta ih čak nadmašuje. Suviše bi bilo skupo da se takva tvorevina raspadne. I drugo, tržište od sedam i po miliona stanovnika – koliko nas trenutno ima – ne vidi se na svetskoj mapi. Da bismo opstali moramo da se pridružimo prirodnim saveznicima. Ne verujem da želimo da nestanemo kao država i narod.
[objavljeno: ]
