Izvor: Politika, 13.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MIODRAG MAJIĆ
U društvima, baš kao i u porodicama koje su dugo suočene sa nemaštinom, priliv bilo kakvog novca izaziva dve sasvim različite reakcije. Sa jedne strane, prisutno je olakšanje zbog dugo očekivane "finansijske injekcije", dok se sa druge strane javlja konflikt prioriteta. Kada ga nema dovoljno, novac nedostaje u svim sferama, gotovo podjednako. Na taj način kao da postaje problem i kada ga odjednom ima.
Aktuelna prodaja "Mobtela" u srpskom društvu nužno pokreće ista pitanja. Šta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << učiniti sa novcem toliko potrebnim u društvu kojem mnogo toga nedostaje?
Obnoviti bolnice ili škole? Graditi mostove ili stanove? Ulagati u isplativo ili pomagati onima kojima je najpotrebnije?
Kao sudija, iako potpuno svestan mnogobrojnih problema sa kojima se ovo društvo suočava, na pomen bilo kakvih dodatnih sredstava u posedu države, ne mogu a da ne iskoristim priliku da još jednom pomenem pravosuđe. Možda me nećete opravdati, ali me morate razumeti.
Srpskom pravosuđu su, makar kao i srpskim putevima, aerodromima, i mostovima, neophodna hitna ulaganja. Neophodno je iz prethodnih vremena nasleđene oronule zgrade zameniti reprezentativnim svečanim zdanjima koja ulivaju poštovanje i u kojima je dostojanstveno suditi i biti suđen. Nužno je sudnice, koji često liče na zapuštene mesne kancelarije, odenuti u ruho po meri Evrope. Moramo ljude, koji na bilo koji način odlučuju o tome šta je pravda, platiti dovoljno, da na tim mestima ne bi zadržavali samo entuzijaste, mediokritete ili korumpirane.
Demokratska društva su odavno shvatila, pa bi bilo dobro da shvatimo i mi – ne postoje prečice u razvoju države koje zaobilaze ili marginalizuju razvoj pravosuđa. Izgradnja infrastrukture i osavremenjivanje saobraćaja ili ulaganje u proizvodnju i bankarstvo liči na zidanje kuće na pesku ukoliko nije praćeno osnaživanjem sudstva koje će ove vrednosti štititi.
U tom smislu, iako ne spadam u one koji umeju sa novcem, niti u one koji razumeju njegove zakonitosti, u jedno sam potpuno siguran – nijedan pravosudni sistem na koji se danas ugledamo nije jeftin. Nasuprot tome, izuzetno je skup. Nemačko, američko, francusko ili englesko sudstvo koštaju mnogo i to se u ovim društvima podrazumeva i opravdava značajem koji se ovoj instituciji pridaje. Društvo koje želi dobre i pravične sudove mora se i napregnuti u tom smislu. Mora, između ostalog, za to izdvojiti i novac. Imati dobro a jeftino pravosuđe jednostavno nije moguće i sva razmišljanja u tom pravcu vode nas samo gubljenju vremena koje nemamo.
Ni ovom prilikom, naravno, ne sporim da u pravosuđu postoje problemi koje novac neće i ne može rešiti. Zadržavanje nesposobnih, nekulturnih ili, još gore, nečasnih ljudi u sudnicama, i nespremnost da se na njih ukaže, svakako ne zavise od količine uloženih para. To zavisi od količine hrabrosti i spremnosti onih koji se do sada nisu ogrešili, da na njih ukažu i da sa njima raskrste. Za pridobijanje časnih, kulturnih i sposobnih i njihovo zadržavanje u sudovima neophodno je, pored svega ostalog, i dosta materijalnih sredstava.
Na kraju, ipak, želim da istaknem još nešto. Čak i kada je reč o tako velikom novcu, u državi kojoj novac hronično nedostaje, nije najznačajnije da li će od njega neposredne koristi imati sudstvo, zdravstvo, školstvo ili penzioni fondovi. U društvu kakvo je naše, neuporedivo je značajnije da sredstva dobijena prodajom jednog od najvećih preduzeća budu utrošena tako da se zna ko ih je, u kojoj meri, na koji način i u koje svrhe potrošio.
[objavljeno: ]
