Izvor: Politika, 23.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MINIJATURA SA ETIKETAMA
Prolazno vreme možda i nije tako loše posle dve odvojene londonske "trening sesije" svetskog pregovaračkog trija sa delegacijama Beograda i Prištine. U ovom uvežbavanju za direktan susret u Njujorku ove nedelje, jedna od ključnih reči koju je upotrebio Volfgang Išinger bila je "etiketa".
Kao neko ko umesto njemu omražene reči kompromis lupom pokušava da nađe način da Srbe i kosovske Albance privoli pregovaračkom rešenju, predstavnik Evropske unije im poručuje da se manu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << etiketa: upornog insistiranja, ili osporavanja, da će se rešenje zvati "autonomija", odnosno "nezavisnost".
Unija je kosovski problem proglasila za sopstveni, pa Nemac pokušava da između američkog "da" i ruskog "ne" nezavisnosti ispegla zajednički stav 27 članica pozivajući aktere pregovora da se okrenu "realističnim rešenjima" – koja podrazumevaju "strogo nadgledani status".
Apel se odnosio na obe strane, ali je protumačen kao odustajanje od jasne podrške nezavisnosti. Britanski "Indipendent" je posle intervjua sa pregovaračem EU zaključio da se kosovskim Albancima više otvoreno ne nudi nezavisnost i da se radi o očiglednom ustupku Srbiji i Rusiji.
Diplomatska minijatura sa "etiketama" razvedrila je Beograd i uznemirila Prištinu. Ovde pomišljaju da bi to moglo da znači odustajanje od nezavisnosti. Tamo se takva mogućnost smatra strahotnom. Ali, kako su razlike unutar trojke približne onima između Srba i kosovskih Albanaca, prerano je donositi zaključke.
Srpskim pregovaračima ne može se zameriti neaktivnost. Uspeli su da nađu moćnog saveznika i diplomatskog zaštitnika. Ili su Rusi našli nas. Za ovaj trenutak nebitno.
Kosovski problem je u orbiti ruske spoljne politike i postao jedno od dva najvažnija pitanja sučeljavanja sa Amerikancima. "Crvena linija" preko koje se ne prelazi, kao i oko "raketnog štita" koji bi SAD da razmeste po istočnoj Evropi.
Uz pomoć Moskve, Ahtisarijev plan odguran je u stranu (mada nije "mrtav", kako ovde vole da kažu) i dobijeno je vreme za nove pregovore kojima prvo poluvreme upravo ističe. Rusi su izričito protiv "veštačkih rokova", iako pregovarači iz SAD i EU ponavljaju da će njihova misija biti okončana kada 10. decembra izveštaj predaju generalnom sekretaru UN.
Koliko je geostrateški značaj pridat kosovskom problemu po nas dobar, toliko je i loš. Povoljnosti sam pomenuo. Nedostaci bi tek mogli da se pokažu.
Rusija se sprema za parlamentarne izbore početkom decembra. Vladimir Putin je i izborom novog premijera dao do znanja koliko mu je važno da svojoj zemlji vrati pun sjaj velesile koja paralelno modernizuje nuklearne arsenale i planira da do 2020. u infrastrukturu uloži fantastičnih 1.000 milijardi dolara.
Putin mora da pokaže da nema ništa zajedničko sa popustljivošću onoga koji ga je doveo u Kremlj, Borisa Jeljcina. Pri tom je, ne zaboravimo, predsednik osvedočeni pragmata. Tačno je da njegov šef diplomatije pominje "crvenu liniju", ali je isto tako tačno da Moskva ne želi beskonačno zaoštravanje sa Vašingtonom.
To, vraćeno na kosovski splet, lako može da znači da bi do određenog popuštanja moglo da dođe posle ruskih izbora, u vreme kada će trojka referisati Ban Ki Munu i kada bi se problem vratio u Savet bezbednosti. Toliko o Rusima, mada na pregovore svakako utiče i predizborna kampanja koja je u toku na Kosovu, kao i približavanje Srbije izborima.
Prištinska strana je odabrala taktiku pregovaranja o "tehničkim pitanjima" kao da su pregovori o statusu već završeni. Nudi "prijateljske odnose između dve nezavisne i suverene države" gurajući ponovo Beograd u poziciju nekoga ko odbija ponuđenu "maslinovu grančicu". Lukavo, mada providno.
Američki patroni Prištine uporno ne žele da vide da Srbe iritiraju time što ih ubacuju u pregovore čiji ishod Vašington unapred određuje. Čemu, uprkos bečkom dogovoru trojke o uzdržanosti, izjave funkcionera Stejt departmenta da će SAD priznati unilateralnu nezavisnost koju bi Priština proglasila ukoliko ne bude sporazuma? Ima u tome sličnosti sa ponašanjem tribunala u Hagu.
Dobro je što šef srpske diplomatije podseća da bi Srbija u slučaju jednostranih i nametnutih rešenja lako mogla da se vrati nacionalizmu devedesetih i da, kako ovde to već slušamo, odustane od evro-atlantskih integracija.
Nemam ništa protiv upozorenja, mada ne bih poput našeg predsednika koristio reč "rat" kao "najtežu posledicu". Pritisci su legitimni deo pregovora. Beograd na njih ima isto toliko prava kao i Priština kada tvrdi da ne zna šta bi sa nezadovoljstvom Albanaca u slučaju nedobijanja nezavisnosti.
Evropljani, čija misija treba da zameni onu UN i NATO, nesumnjivo bi imali najviše problema ukoliko bi se situacija zakuvala do mere da pripreti regionalnoj bezbednosti. To je snažan argument – pod uslovom da EU ume da sluša i ne ponovi greške počinjene u vreme raspada Jugoslavije. Kosovski problem, nije fraza, postaje ključni test kredibiliteta EU kao globalnog igrača i zrelosti spoljne politike Unije.
Od Amerikanaca tu vrstu sluha ne treba očekivati. Ne samo zato što Džordž V. Buš kosovskim Albancima dosledno ispunjava obećanja Bila Klintona, već i zato što spoljna politika ove administracije gotovo svuda po svetu direktno regrutuje ekstremizam i nacionalizam radeći protiv svojih proklamovanih interesa.
Fokus je dakle na EU. Funkcioneri od Havijera Solane do Oli Rena ponavljaju da će Evropljani ispolirati zajedništvo. Što je nesumnjivo težak posao. Dok italijanski premijer Briselu predlaže da Srbija ubrzano dobije status kandidata za prijem u Uniju, sve aktivniji Francuzi sve više zvuče kao Amerikanci. Neke članice i dalje ne kriju zazor da bi kosovski "presedan" mogao da podstakne njihove separatističke pokrete.
Preterano odugovlačenje svakako nikome nije od koristi. Možda neki političari to ne žele da priznaju, ali Srbija postaje frustrirana energijom koja se troši na Kosovo kao da je to jedini problem u zemlji meda i mleka. Nezadovoljstvo druge prirode narasta među kosovskim Albancima.
Status kvo je najgora etiketa. Ima li posle 13 meseci bezuspešnog pregovaranja šanse za minimalni konsenzus između druge dve, autonomije i nezavisnosti?
Dok čekamo odgovor, zanima me scenario o kome ovde retki pričaju. Dan posle. Šta će biti ukoliko Kosovo na ovaj ili onaj način ostane u nekoj, makar prelaznoj, vezi sa Beogradom? Šta će Srbija sa milion i po albanskih nezadovoljnika kada nije znala šta će sa Kosovom i pre 1999, kada smo zbog južne provincije bombardovani?
Svaka čast pregovaračima, ali iskustvo me navodi da brinem ukoliko diplomatski pobedimo. Upravo zato što ne postoji jasna vizija šta sa pobedom. Odbijam omiljenu ovdašnju etiketu da je to defetizam.
[objavljeno: ]
