Izvor: Blic, 20.Jan.2018, 20:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MILUNKA SAVIĆ KAKVU NISTE POZNAVALI Komšinice srpske heroine: Zadirkivali su je francuski vojnici u Solunu, komšija joj je silovao ćerku, a svi su pred njom STAJALI MIRNO
Dobro se sećamo naše Milunke. Pamtimo je iz različitih perioda našeg detinjstva i mladosti, jer smo odrastale pored nje, pričaju za "Blic" sestre Gorica Lazić i Zorica Vuković-Vujović, advokati, nekada prve komšinice Milunke Savić na Voždovcu.
Njih dve su osnivači Udruženja Adligat, u okviru kojeg su otvoreni Muzej srpske književnosti i Muzej knjige i putovanja, a organizuju i obilaske grobova velikana, među kojima je i poslednje počivalište Milunke Savić (1890–1973), >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << žene ratnika sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja.
Srpska heroina balkanskih i Prvog svetskog rata, ranjavana je devet puta. Zbog neizmerne hrabrosti Francuzi su je prozvali "srpska Jovana Orleanka", a general i predsednik Francuske Šarl de Gol pred njom je stajao u stavu „mirno“. Pa ipak, Milunka Savić je odbila ponudu da se preseli u Francusku. U Srbiji se bavila humanitarnim radom – iškolovala je i odgajila tridesetoro dece koju je dovodila iz svog rodnog sela Koprivnice kod Raške, a troje dece je usvojila.
Kada je 1912. godine počeo rat, Milunka je odsekla lepe devojačke pletenice, obula muške čakšire i cokule, stavila šajkaču na glavu i prijavila se u Drinsku diviziju kao Milun Savić. Njen identitet je otkriven tek posle ranjavanja u Bregalničkoj bici 1913. Muški je vojevala punu godinu dana, stekla slavu i zaslužila prvu medalju za hrabrost. Isticala se u svim bitkama u kojima je učestvovala. Tokom Kolubarske bitke dobila je Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Milunka Savić je jedina žena kojoj je uručen francuski orden-Ratni krst sa zlatnom palmom, a primila ga je iz ruku komandanta Solunskog fronta, slavnog generala Franše d’ Eperea.
Sredinom 1918. Vrhovna komanda savezničkih armija izdala je naređenje da se pohvala junaštvu Milunke Savić pročita u stavu „mirno“ svih jedinica Antante. Počast koju je tom prilikom doživela Milunka Savić, srpski narednik, nije ukazana ni jednom oficiru niti generalu. Između dva svetska rata su je poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih, a na susrete s ratnim drugovima je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, ukrašenoj dobijenim odlikovanjima. Posle urgencija saboraca, 1929. godine se zaposlila kao čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu, gde je provela najveći deo radnog veka. Nakon rata, vlast joj je 1945. dodelila penziju, a starost je provela u svojoj kući na Voždovcu.
Umrla je pletući
- Kuću je imala tačno iznad nas, bili smo prve komšije. Posećivala nas je često, gotovo svakodnevno. Moja sestra i ja smo barem nekoliko puta nedeljno boravile u njenoj kući i osećale se veoma prijatno. Za nas je ona bila draga komšinica, baka koja nam daje bombone i čokoladne napolitanke i priča čudnovate priče - seća se Zorica Vuković-Vujović.
Ona Milunku opisuje kao sedokosu ženu srednjeg rasta, koja je nosila štrikani prsluk, ali je uvek bila dostojanstvenog i ponositog držanja.
- Govor joj je uvek bio oštar, odsečan. Volela je da plete ukrasne vezove za stolove i stolice, džempere, čarape. Bila je pravi majstor u pletenju. Kako je bila siromašna, nije imala vune, pa su joj moji roditelji često poklanjali vunu iz Bosne, a ona im je zauzvrat puno toga što napravi poklanjala. U selu na Ceru, Petkovici, u kojem je odrastao moj otac Živojin Vuković, i danas su na stolicama jastučići sa navlakama koje je isplela Milunka Savić, a na stolovima izvezeni ukrasi i maleni stolnjaci, sa kojima se kao dete igrao moj sestrić Viktor Lazić. Plela je onim velikim iglama, jedna od njenih ćerki mi je rekla da je čak i umrla pletući. Mislim da bi trebalo da odemo u selo i uzmemo te njene radove. Ja ću znati da prepoznam koji su njeni, pa neka budu na stolicama u Adligatovom Muzeju knjige - priča Zorica.
Milunka je mnogo volela da radi u bašti i da uzgaja cveće. Posebno se, kaže, radovala kada procvetaju krinovi i georgine.
- Mi smo bili deca, voleli smo da mirišemo bele krinove, pa nam nosevi ostanu žuti od cvetnog tučka. Uzalud nas je upozoravala da to ne činimo jer se verovalo da su otrovni, ali nama je to bilo zabavno. Kapija joj je uvek bila zaključana, za nas, decu, visoka. Dolazili bismo do kapije i dozivali: "Baka Milunka!" Uvek smo bili dobrodošli i dolazili smo u njenu kuću kao u svoju.
- Kada smo gradili kuću na Voždovcu, Milunka je mojim roditeljima rado pomagala. Tata je o tome često pričao i tu njenu pomoć pamtio do kraja života. Došla bi u naše dvorište, zasukala rukave i radila muški, bolje nego plaćeni radnici. Nosila je cigle i crepove, mešala malter, čak pomagala u zidanju.
Mi smo je u znak zahvalnosti često pozivali na ručak. Volela je da skupa obedujemo. Bilo je to vreme oskudice, a ona je brinula o mnogo dece. Hrana je uvek bila problem.
"Uzeću ti brkajliju"
- Roditelji moje majke, Dragice Vuković (devojačko Dvorančić) živeli su u jednom malom mestu kod Banjaluke. Milunku smo jednom poveli tamo, a ona se oduševila Bosnom. Posebno je volela mog dedu, Ostoju Dvorančića. Deda Ostoja je bio naočit, gospodstvenog držanja, narodni poslanik predratnog parlamenta, kraljev ratnik, sa pravim vojničkim brkovima, koji je preko glave preturio mnoge nedaće. On i Milunka bi razgovarali, ne preterujem, danima. Milunka se sa mojom bakom Jovankom šalila: „Uzeću ti brkajliju!“
Milunka je bila u Bosni, sada u Republici Srpskoj barem tri ili četiri puta i svaki put ostajala mesec do mesec i po dana. Primali su je kao svoju, smatrali smo je za člana porodice. Deda je bio ponosan što je u našoj kući, a za nas je ona bila samo jedna dobra baka koja nam je draga, iako ume da bude i stroga i nezgodna, uostalom, kao i naši roditelji. Kada bi se vraćala za Beograd iz Bosne, moji baba i deda bi Milunki spakovali mnogo hrane – pasulja, krompira, luka, jabuka, projinog brašna, vune... Na selu je hrane bilo mnogo više nego u gradu - navodi Zorica Vuković-Vujović.
Odgajila i odškolovala 36-oro dece
Pored sveopšte oskudice Milunkin život je bio naročito težak.
- Pored svoje ćerke, Milunka je odgajila tri usvojenice, Milku, dete koje su roditelji napustili na železničkoj stanici u Stalaću, Radmilu – Višnju, sestru od njenih ostarelih ujaka i ujne, i Zorku, sirotu devojku, ometenu u razvoju, iz Dalmacije. Pored ovo četvoro dece, odgajila je ili iškolovala još 32 deteta, što od rodbine i prijatelja, što siročadi! Mi za to nismo znali, o tome nije govorila, viđali smo uglavnom samo njenu ćerku i usvojenice u kući, tek ponekad još nekog. O usvojenicama se tako dobro brinula da sam ja bila ubeđena da su joj to rođene ćerke. Tek mnogo posle Milunkine smrti saznala sam istinu.
Sećam se i Babela Ninkova. On je sin glavnokomandujućeg bugarske vojske, koju smo porazili u Prvom svetskom ratu. Protiv te vojske borila se i Milunka i u borbama više puta bila teško ranjena. Posle rata, sin bugarskog generala došao je u Beograd na školovanje, sa preporukom svog oca da potraži srpsku heroinu Milunku Savić! Znao je za njenu hrabrost, za njenu brigu o deci, da je žena od junaštva, ali i čojstva. Zakucao je na njena vrata i zamolio je da mu pomogne dok se ne snađe. Primila ga je u svoj dom kao sina, sve dok nije završio studije. U Milunkinoj kući rodila se i ljubav, pa se on oženio njenom Radmilom – Višnjom - kazuje nekadašnja Milunkina komšinica.
Ratna heroina je volela je da im pokazuje slike iz vojske na kojima je mlada i lepa, u vojničkoj uniformi.
- Sada, kada prikazuju njene slike u novinama i na televiziji, ja se živo sećam kako smo mi kao deca upravo te slike gledali u njenim rukama. Nama je bilo teško da poverujemo da je to zaista ona. Na slikama se nalazila devojka, pa još ratnik, a pred nama je stajala skromna baka koju poznajemo otkako znamo za sebe, pa nam se činilo da bakica nije mogla imati nikakve veze sa tim slikama. Nama su njene priče delovale bajkovito, kao da posebno za nas smišlja bajke, koje smo voleli da slušamo. A to su zapravo bile istinite dogodovštine iz ratova! Danas ih se slabo sećam, bili smo deca. Zamislite kako jedna skromna baka desetogodišnjem detetu priča kako je na vrhu nekakve gudure, ni na nebu, ni na zemlji, na Kajmakčalanu, ona lično zarobila čak 25 bugarskih vojnika!
Princ Đorđe je često posećivao
Milunki Savić su u posetu često dolazili stari ratnici.
- Sećam se da sam jedanput u njenom dvorištu videla Đorđa Karađorđevića, prestolonaslednika, brata kralja Aleksandra, ubijenog u Marselju. Đorđe je tada živeo u Beogradu. Nisam znala da je to on, nego nam je ona, kasnije, sva ponosna, pričala kako je "princ Đorđe" često posećuje. Nama je i to bilo neverovatno: prinčevi postoje samo u bajkama, Milunkinim bajkama... Milunka je bila šaljivdžija, imala je gromak glas. Volela je da se smeje, ali i da pravi slatko i džem od šljiva, kojima nas je često služila. Bila sam u njenom domu kada se spremala za jednu posetu Francuskoj, sećam se kako je pažljivo birala odlikovanja i odvajala odeću za put. Volela je da na državnim svečanostima oblači narodnu šumadijsku nošnju. Te posete Francuskoj bile su joj najlepši deo života. Toliko je bila srećna što je nisu zaboravili! Pričala nam je kako je sa velikim počastima dočekuju - seća se Zorica.
Njena dve godine mlađa sestra Gorica Lazić pamti brojne ratne uspomene koje im je Milunka Savić pričala oz domaći sok i slatkiše.
- Pričala nam je kako su vojnici tokom rata gladovali. Stari ratnici zalazili su po selima, po ciči zimi, da mole seljake za malo hrane, za čašu vode, koru hleba. Najčešće su se vraćali praznih ruku. Seljaci nisu imali dovoljno ni da svoju decu prehrane, kamoli da poklanjaju vojsci... Nemaština i glad koje je doneo rat, bili su strašni. Milunka se sama prijavila da pokuša da nabavi nešto hrane. Za nju poraz nije postojao. Kada bi je seljaci odbili, ona bi skinula šapku i rasplela svoje ruse kose. Toliko je tu scenu slikovito opisivala, da mi se i danas čini da gledam kako ona, vojnik Milun, skida kapu, otresa glavom, gusta joj kosa pada po plećima, a seljaci u čudu zure u ženskog vojnika – scena koja je u to vreme bila nezamisliva. Onda kaže okupljenim seljacima kako se ona, iako je žensko, bori za Srbiju, za njih, baš kao i njeni saborci, te da valjda zaslužuju barem koru hleba, barem da na bojnom polju ne umru od gladi - pričala im je Milunka uz opasku da se redovno vraćala u svoju četu sa punim naručjem hrane.
Zadirkivanje francuskih vojnika
- Pričala nam je kako su je jednom u Solunu zadirkivali francuski oficiri, kako, pošto je žensko, sigurno ne može da baci bombu ni „deset koraka“. Sećam se njenih reči kao sad da je slušam: „A ja se zainatim, uzmem prvu flašu sa stola, neki konjak, i bacim je što sam jače mogla... odletela je više od četrdeset metara! Posle me je general Saraj častio sa 18 boca najskupljeg konjaka.“ Pokazala nam je jednu od tih flaša, koju je, kao dragu uspomenu, čuvala na polici među knjigama - seća se Gorica.
Živela u siromaštvu, a novac trošila na decu
- Mi smo kao deca voleli da listamo knjige iz njene biblioteke. U kući je imala dosta knjiga, najviše u kraju. Ali, bila je stroga, nije dozvoljavala da nijednu knjigu iznesemo iz kuće. Ja sam jedanput želela da pozajmim atlas, ali to nije dolazilo u obzir. Imala je i jedan veliki globus, što je meni kao detetu bilo čudesno i često sam se sa njim igrala, ali uvek pod Milunkinim nadzorom. Milunka je volela da nam priča šaljive zgode. Odlazile smo kod nje kao kod najbliže rođake. Živela je veoma skromno. Kasnije sam čula da je imala penziju, invalidninu, francuska primanja uz dve Legije časti. Međutim, ja je pamtim kao izrazito skromnu baku, koja je živela u priličnom siromaštvu. Očigledno je novac trošila na decu koju je odgajala. Stalno je nešto radila, kada je sa nama sedela ili dolazila u našu kuću ni tada nije gubila vreme, štrikala je, heklala, vezla... Poklanjala nam je mnoge od tih radova, a mi smo njoj uvek odnosili kolače i drugo što je mama spremala, ili vunu; bili smo prave dobre komšije i prijatelji - kaže Gorica Lazić.
Ona se seća da je Milunka bila izuzetno uredna. Najmanje jednom nedeljno detaljno je čistila svoj dom.
- Bila nam je smešna ta scena koja se ponavljala: sve počisti, namesti krevete sa ogromnim perjanim jorganima, dunjama, i onda niko na njih ne sme da sedne, a ponekad ni ona neće da remeti higijenu, nego na podu raširi prostirku, pa tu spava. Možda joj je to dolazilo kao uspomena na vojničke dane, ali je nama deci bilo vrlo neobično - dodaje ona.
Komšija silovao Milunkinu ćerku Zorku
- Sećam se njene ćerke Zorke, koja je živela u Milunkinoj kući tokom mog odrastanja. Imala je nekih zdravstvenih problema, mislim da je bila zaostala u razvoju. Naš drugi komšija, Albanac, bio je nezgodan čovek, u dvorištu je često nešto radio, ali uvek skoro go, u gaćama. On je silovao Zorku i zbog toga bio osuđen, barem smo tako mi deca čuli od starijih. Sećam se da jedno vreme zaista nije bio tu, a roditelji su nam zabranili da Milunku o tome bilo šta pitamo. Smatrali su da joj je dosta njene muke i tuge. Osim kod nas, Milunka je malo gde išla. Uglavnom su ljudi dolazili kod nje. Nije je zanimalo kafenisanje niti isprazni komšijski razgovori i ogovaranja. Bila je okrenuta svom svetu i uspomenama. Ali, nije bila nedruštvena. Kod nje je često bilo sveta. Povremeno su kod nje dolazili i novinari, tada je bila uzbuđena jer joj je bilo važno da se stradanja ne zaborave. Bila je vrlo dostojanstvena, ponositog držanja. Nikada se nije žalila. Uvek je, i u poznim godinama, išla odsečnim korakom, kao heroj rata i mira - zaključuje Gorica Lazić.
Kraj njihovog druženja bio je iznenadan i tužan. Zbog izgradnje neke državne zgrade, odlučeno je da Zoričinoj i Goričinoj porodici sruše kuću 1971. godine. Kažu da je to bio najteži period njihovog detinjstva. I Milunka je ubrzo dobila stan na 4. spratu u zgradi bez lifta, u naselju Braće Jerković, a već godinu dana kasnije, nakon tri moždana udara, 5. oktobra 1973. godine je umrla.
.jpg)
