Izvor: Politika, 10.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
MILOŠ NEMANJIĆ
Kao što su industrijalizacija i urbanizacija bile civilizacijske osobenosti krajem 19. i početkom 20. veka, tako je starenje stanovništva na ovoj planeti, pred kraj prošlog i početkom ovog veka, postalo nova univerzalija na čije izazove pojedina društva još nisu našla prave odgovore.
Postoji literarni doživljaj starosti, postoje naučna saznanja o tom životnom dobu, postoji predstava o starosti u svakodnevnom životu, opterećena mnogim predrasudama, i postoje različite samopercepcije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << starosti od onih koji su u tom životnom dobu. ,,Starim koliko moram, podmlađujem se koliko mogu", kaže Ivo Andrić, a citirao ga u svojoj besedi na Sedmom nacionalnom gerontološkom kongresu Dragan Nedeljković. Starost nije bolest, glasi jedna od maksima savremene gerontologije, mada je starost često praćena bolešću. Što duža aktivnost, to duži život, još je jedno geslo ove discipline.
Demografi nam saopštavaju da je starenje stanovništva realnost i u razvijenim zemljama i u zemljama u razvoju. Prema podacima Saveta Evrope, Italija je 2003. godine bila najstarija zemlja na Kontinentu, sa 18 odsto stanovnika starijih od 65 godina. Na listi demografski najstarijih zemalja zatim slede Nemačka, Grčka, Švedska, Španija, Belgija i Bugarska u kojima je udeo lica iznad 65 godina između 17 i 17,5 procenata. Na osmom mestu je Srbija (bez Kosova) sa udelom od 16,8 odsto. Uzme li se, međutim, u obzir prosečna starost njenog stanovništva – 40,4 godine, Srbija je u grupi od pet najstarijih evropskih država, zajedno s Italijom, Nemačkom, Bugarskom i Švedskom.
Gerontolozi već duže vreme raspravljaju o uravnoteženju medicinskog i socijalnog pristupa kvalitetu života u starosti, pri čemu se, naravno, postavlja pitanje u kojoj meri se može govoriti o tom kvalitetu u društvu u tranziciji, u kojem populacija starih spada među najsiromašnije. Pa ipak, uprkos tome, ili baš zbog toga, kvalitet života u starosti se nameće i kao pitanje filozofije života i kao vrlo praktično pitanje socijalnih mera da se taj cilj postigne.
Kvalitet života je teško definisati. Doktor Momir Janjić i dr Dejan Nešić pominju intelektualnu sposobnost, motivisanost i osećanje korisnosti, zadovoljstvo postignutim ciljevima i uspešne socijalne kontakte. Svi ovi elementi se međusobno uslovljavaju, ali svaki od njih, sam za sebe, ima specifičnu težinu. Svako stvaralaštvo, i ono izraženo u velikim naučnim i umetničkim tvorevinama, i ono mnogo rasprostranjenije, koje prepoznajemo u svakodnevnom životu, pri tom je izvor zadovoljstva, životne radosti i i buđenja nove energije.
Dokazano je, na primer, da naučnici i umetnici duže žive od ljudi koji se bave rutinskim radom, a mnogobrojni su primeri uloge stvaralaštva u životu običnih ljudi, bilo da su u pitanju muzika, književnost, slikarstvo ili fini zanatski radovi. Kada je reč o učenju, treba prihvatiti tezu jednog od naših najpoznatijih andragoga, Dušana M. Savićevića, da se ovde, u stvari, radi o jednoj filozofiji obrazovanja, s naglaskom na učenje kao kontinuirani proces tokom celog života. Cilj obrazovanja se, prema ovom shvatanju, više ne određuje kao prenošenje kulture već kao osposobljavanje za doživotno učenje.
Sociolog, naučni savetnik u penziji
[objavljeno: ]
